Mama je umrla. Što je zbilja glupo. Jer svi znaju da mame to ne rade. Ne znam šta joj je to trebalo. Mogla je umesto toga da isprobava letnje haljine ispred regala. Ili da muti puslice u kuhinji, pa da joj opet ne uspe. Svi znaju...
Kolač je bio gotov. Starica je otvorila rernu i izvadila ga je na sto. Osmeh na njenom licu ocrtavao je zadovoljstvo. „Smiljo, prevazišla si samu sebe!“ Mirisao je na čokoladu i cimet. Telefon je zazvonio. „Bako, izvini, nećemo moći da dođemo. Dragan ima obaveza...
Čovjek srednjih godina stavio je sebi omču oko vrata i objesio se. Nešto prije toga izvršio je samoubistvo, pucajući sebi u glavu, zaboravivši da je u ranim popodnevnim satima popio nedozvoljenu količinu tableta i otišao na onaj svijet. Doduše, prije tableta je imao saobraćajni udes gdje je...
Ona je čekala nekog tipa i o tom čekanju govorila je kako niko od nas umeo nije; slušali smo je pomno u bašti kafića nadomak autobuske u Svilajncu - pomislih slučajno kako je možda više niko o tom čekanju ne sluša čim nama nepoznatima o...
Lunu Zvezdajevu su poslali na prevaspitanje kod stare tetke. Pored lekcija o lijepom ponašanju tetka je Luni držala i lekcije o tome kako izabrati pravog muškarca. Markantnost muškarca po tetkinom sudu bila je u brkovima i dobro skrojenom odijelu. Brkovi su, po tetkinom mišljenju, govorili...
Poslednje jutro, koje se, ironično za takvo stanje svesti, može nazvati „mirnim”, bilo je neka vrsta predskazanja. Puno dima, i to, da se razumemo, duvanskog, širilo se i letelo do nebesa. Svaki je vojnik, čak i onaj koji je sebe nazivao nepušačem, zloupotrebljavao čari jedne...
Moraću da uložim napor kako bih prevalio ovaj put, razmišljam dok mi se palac koči na kremenu upaljača. Potom snažno povučem dim i zagledam se u most preda mnom. Sa reke se diže smrad čeličnih užadi, mulja i trulih konopaca. Povučem još jedan dim i...
Onog trenutka kada sam prvi put otvorio oči, talas miline me je zapljusnuo i učinio da ih ponovo spokojno sklopim, predvođen tihim, umilnim šapatom koji je od nekud dopirao. Ne sećam se kako su me oslovili u tom trenutku, ali mogao sam da osetim plimu...
Postoji izvesna sorta ljudi koji imaju potrebu da se poveravaju potpuno nepoznatim osobama. Umesto da se suoče sa onim što ih tišti, oni prosto uživaju vrebajući žrtvu kojoj će izložiti svoju muku precizno i detaljno, kao i bezbroj puta do tada, oslobađajući se time bremena...
Već mi samo na zvuk tvoje poruke na mozgu poiskaču svi osigurači, a pogledom mi u trenu svežeš jezik u mrtav čvor, pa njime samo kao guska klepećem besmislice, uglavnom “da” i “amin” za tvoju reč. Zašeprtljam se, ne umem više ni da lajem kao dževgarica...