30 nov Posmrtna maska

Poslednje jutro, koje se, ironično za takvo stanje svesti, može nazvati „mirnim”, bilo je neka vrsta predskazanja. Puno dima, i to, da se razumemo, duvanskog, širilo se i letelo do nebesa. Svaki je vojnik, čak i onaj koji je sebe nazivao nepušačem, zloupotrebljavao čari jedne cigarete i nikotona, otrova koji je u sebi nosio toliko nostalgije i života da bi današnji doktori trebalo da ga prepisuju kao lek. Predsmrtni lek.

Jer smušena lica vojnika koji su pušili iza maske nosila su sećanja na prve ljubavi, drugarske pijanke, male i velike mature; čak im je i majčino mleko, svojim ukusom zapisano negde u podsvesti, ponovo zagolicalo nepce.

Aleksandar Grk je po prvi put u životu bio isti – isti kao svi,  što je za njega bilo toliko apstraktno, imaginarno i neostvarivo, da je u ratu već počeo uviđati magične momente kakve u njemu budi uverenje da je i on, ipak, jedan od mnogih. Kao da je čitav život i tragao za tom potvrdom, iako se uvek protivio svemu.

Saborci su mu bili mili. Zagrlio bi svaku od tih njuški, a vidno utučenog generala bi i poljubio. Da li je to posledica genetski neizbežne empatije ili očajanja – nije ni on znao, ali je u Bošnjaku video nesrećnog čoveka kome je potrebna pomoć, topla, ljudska reč,  koja bi ga ohrabrila i vratila mu veru u preobražaj duhovni. Nacionalizam je utočište hulja, sigurno je shvatio to.

Čak ni on, Aleksandar Grk, nije se osećao kao izdajnik svog naroda. A kada je već do istine, kopkalo ga je to negde u dubini duše.

Gledao je u plafon i video, ponovo mrlje: bube iz dekine bašte – njegove mašte.

„Nemoj ih ubijati ako ne moraš, to su živa bića. I ne veruj nauci, i one imaju dušu.” Te su reči oblikovale njegov senzibilitet, njegov pogled na nasilje kao takvo. Ali on ih je kao dete krišom ubijao. O da, i to kada deka to ne bi primetio, zauzet sađenjem krompira ili kupusa. Deko, nisi svestan da ti pomažem: ne bi bilo večere, da nije mog nasilja! Naravno, posle se sve to promenilo, i svaku je ubijenu bubu Aleksandar Grk oplakao po stotinu puta.

Nije bilo mesta za emocije, nije postojala ljubav. Svesno je ignorisao misli o Mini Bošnjak, jer on je bio vojnik, a ne nekakav patetični cmizdravac.

…

„Ne češi čmar, vojniče, ne češi čmar, to je loš znak, ubiće te!”

A šta će jadan, nije se kupao danima, meso oko analnog otvora mu se ojelo. A bio je nervozan, jer se nagledao mrtvih više nego u bilo kom ratnom filmu. Jedan za drugim, njegovi ratni drugovi padali su u lokvama krvi. Oplakivali su odlazak sa ovog sveta, ne znajuću – ne razmišljajući o tome šta ih čeka posle.  Ima li veće tuge i jada od one u kojoj čovek, i to mlad, oplakuje, moli za milost, ne zna ni sam koga, da ne umre. On uporno, očajnički moli svevišnje sile da ne umre. Čovek je biće božje, jer pored litara krvi ima snagu da ispusti i poslednju suzu.

Aleksandra Grka grizla je savest, jer konačno je shvatio o čemu mu je deka govorio moleći ga da ne ubija bube.

„Ne češi čmar, jebem li ti sunce nenormalno, zbog tebe ćemo svi pomreti!“

I onda eksplozija… Toliko snažna i razorna da više nije bilo ni čmara, ni straha, ni preispitivanja. Probuditi se, bilo kako i bilo gde – poslednjeje što je pomislio Aleksandar Grk, pre nego što je konačno izgubio svest i srušio se na zemlju.

Probudio ga je anđeo. Anđeo lepote, anđeo spokoja, anđeo svih nedosanjanih snova. Koliko god zvučalo kao kliše, čovek se nakon kome budi u ubeđenju da život posle smrti postoji.  Zašto bi bilo drugačije kod Aleksandra Grka? Anđeo mu je celivao rane, oblagao njegove ranjene noge zavojima, ali pre svega životom, čistom energijom što pokreće svet. To je kažu neki, ljubav.

Autor: Milan Mažibrada

Fotografija: tumblr.com