Šta sam izgubio pod ovim stopalima od mraka i zvezda? Samo lice, izgužvano u gomili. Udahnem i prosipam boje na tvoja platna, jer najlepši su pejzaži tvojih ramena. Večeras mesec negde žanje noć nad rekom, a ja svratim, ponekad, da gledamo čemprese i nebo, nisko, nisko. Otvori sada sve ormare mog srca i pusti moljce da zaplove krvotokom. Autor: Đorđe Topalović Fotografija: weheartit.com ...
Sećaš se Kneza Miloša? Kod broja 23, na trenutak zaustavljenog kosmosa. Februara, hladnog vazduha, ranog dolaska proleća. Sećaš se? Tvoj zagrljaja, iz univerzuma ukradenog komada. Prolaznika, njihovih utišanih koraka. Nečujnog proticanja saobraćaja. Sećaš se otkucaja? Preklopljenih grudi. Na leđima stegnutih šaka. Ritma udaha i izdaha. Sećaš se vetra? Mirisa grada. Umornih stopala. Stajanja. I čekanja. Da se srca raskače. Dok u grudima stoje naopačke. Sećaš se odlaska? Hodanja unazad. Neizvesnog povratka. "Javi se...
Ovo su reči za umorne. Ovo su stene od magle. Ovo je zemlja od noći i milja, san za jagnje, čežnja za usne, smeh siročeta i plač nerodilja. Ovo su reči što noćas pišem, i sinoć isto, i sutra veče, neko mi, mislim, jedanput reče da ima negde u mraku reka, da svet se...
Ako se dogodi da ne napišem više nijednu pesmu tu ću odluku doneti večeras nešto iza ponoći u vidno pijanom stanju sit porušenih ideala izneverenih prijateljstava i noževa što se godinama zarivaju u moja leđa. Ako se dogodi da zaboravim ko sam, i zbog čega sam do sada ovaj život vodio to ću podeliti sa čitavim svetom u testament natopljen, crnim mastilom. Ako se dogodi da poželim da ugasim svaku emociju u...
Roniti na dah, nasred okeana Zamaći, na tren, vazduhu I biti priča neprepričana U nemom uzdahu, u bučnom duhu Sanjati suludo, iskrvariti Biti kružnicom nemira I kosku smrti, do smrti, variti I umaći paklu okvira Goreti plamenom promisli Ćutati u hladu tela I voleti taj nosić pokisli Taj žar podno pepela Autor: Predrag Milovanović Fotografija: weheartit.com ...
Gde je uopšte kraj kada ćeš izaći iz moje pesme Možda kada me zatrpaju obaveze dodiri vreme i nov grad Prestaće nekad kad me zaveje sneg a ja po običaju ne budem znala šta da radim pa počnem da se bavim nekim drugim stvarima razočarenjima slikama i osmesima A možda prestane kad se neka nežna ruska plavuša umota u tvoj kaput da je zaštitiš od zime straha...
Noćas kada gore Džamije, Katedrale I crkve, Noćas kad se ruše Iluzije o večnosti, Možda ovo bude, Noćas, Moja poslednja pesma Kada nožem moje srce, U mraku sačekaju ljudi I na prepad ove grudi, Raspore neznanjem. Možda umrem noćas Il’ živa večno ostanem Dok neki slučajni plamen, Noćas kada gore Katedrale, Crkve i džamije, Ne podseti da večnost Po iluziji samo traje. I ništa više. Autorka: Elena...
Između redova, u našoj poemi čitam, kako se spotičem sama o sebe, o obe svoje noge. I dok leva žuri za desnom, desna kaska za levom, u tom raskoraku ja zaboravljam, ja uporno zaboravljam voleti sebe. Onako smetenu u slutnji i naivnu u verovanju da opet neće ispasti naivna. Tako slutnja postaje jedinu u šta verujem dok zaboravljam, uporno zaboravljam voleti sebe. Ne zameri mi što pored tebe učim ponovo voleti...
Svi drugi nisu bili, ono što sam, o tebi ćutala. A ja sam ona, koja ne govori. Ako se pred ispražnjenima, u prazno govori. Svi drugi, nečiji, ili samo svoji. Na trenutak, u nekom rascepu kosmosa, bili su moji. A ja sam u njihovim zagrljajima, opet bila tvoja. Upijala neke usne, i čeznula za tvojim. Ničijim i tuđim. U leđa su mi prstima, sazvežđa ucrtavali. Dok...
Na tebi mnogo toga neprimetno dolazi do izražaja. I ne znam, da li je tu reč o savršeno ulegnutoj lopatici grubom načinu nanošenja šminke ili mat karminu na tvojim usnama za čijim ukusom još uvek slini nekolicina klinaca na akustičnim rok žurkama. I znam da mnogi od njih krišom bacaju poglede ka tvojoj zanosnoj figuri i sveže ispeglanoj kosi. U njima tinja želja da te osvoje i kupe da...