Ćuti, ne galami, ne mora tvoja uvek da bude poslednja. Kažu mi, jer brinu; slutim. Pa se utišam za oktavu, da ne budem nepristojna. Iako mi u glavi ona misao da me nije mama rodila da ćutim. I taman kad ponosno pomislim da sam se uspešno...

Taj nemir ti govori da ti duša traži više nego što joj daješ.   Danima sam zurila u te reči na ekranu. Delovalo je lako. Kao: nije sve izgubljeno. Kao: ima spasa. Kao: postoji sloboda. Postoji prostor bez međa, sa nebom umesto poklopca. Život nije samo ovo.   *** – Da...

- Ti stvarno misliš da bi ovo trebalo na ovome ostati? – upitala si me snena i presretna te listopadske zore dok sam ja znatiželjno provirivao kroz balkon meni nepoznatog grada. - A nego na čemu da ostane? – pitao sam, tek tako da pitam,...

Gledam te, ti u plavome pružaš utočište raznim morskim pticama. Donosiš im mir, nemir, sjaj. Puštaš ih da odu do prvog svetionika i vrate se ponovo. U tom širokom vidiku posmatraju naizgled hrabriji i ljepši svijet. Misleći da će imati snage za još milion letova...

Ja verujem u bajke! Kako mi to ranije nije palo na pamet? Previše mraka, previše realnosti, previše života. Sve mi se vrti. Verovah u Boga. U ništa. U možda boga. U Univerzum. U pare. Paralelno s tim – ljubav, prijateljstvo, ideali. Šta mi je to donelo? Ama...

– Zapravo, ove nedelje je upotrebila baš taj izraz „otkucava ti sat, Ljubice“. Došlo mi da polomim i nju i taj sat! Ne vredi više ništa što kažem, mozak mi je prokljucala! – A da probaš da joj objasniš? – Šta da joj objasnim?! Znaš šta kaže...

Neki trenuci doslovno odrežu. Odrežu ljubav, bol, sjećanje, prkos, inat, ljutnju, prošlost. Šezdeset sekundi ranije, netko ti je bio cijeli svijet, a samo časak kasnije imaš osjećaj kao da između tebe i te osobe stoje ne jedan, nego tri svemira. Čudna smo mi bića. Možemo beskrajno...

Postoje razne vrste prijatelja. Prve stičemo u detinjstvu, drugari sa kojima učimo i vežbamo komunikaciju, a još pojma nemamo ko je kakav i šta zapravo treba da očekujemo od života. Sa nekima ćemo ostati u kontaktu, druge nećemo više sresti, pa ćemo ih zaboraviti. Tek...

- Izlečiti dušu pomoću čula, a čula pomoću duše. -Dečače! Došao si! -Naravno da jesam. Kako bih ovo mogao da propustim? Tvoje oduševljenje mojim dolaskom. -Vidim nisi se promenio od prošlog puta. -Nisi ni ti. Znači, Oskar Vajld. Zašto? -„Slika Dorijana Greja“ mi je bila omiljena knjiga do nedavno. Sad...

Ponovo sam se zaljubila u Beograd. Sad nekako još više kako se dugo nismo videli. Razmišljam, na koju adresu da mu pošaljem ovo pismo, kako da počnem, ima li smisla...