Koliko naši putevi umeju biti zamršeni, neraspletivi, neraskidivi? Koliko naši ciljevi umeju biti udaljeni, opskurni? Jedno znamo, neispitana večnost jedini je ka kojem neumitno stremimo. ...
Вешто се поиграва умом читалаца и готово их магијски увлачи у игру чија је правила сам поставио, остављајући их заувек заробљенe у својим делима. Прочитајте неке од најлепших цитата једног од наших најпревођенијих писаца...
U autobusu je nepodnošljiva gužva. Sedim i vozim se unazad. Tako ja oduvek u životu, vozim se unazad. Gledam napolje u mrak, ali ne vidim ništa. Volela bih da je i u autobusu mrak, kako ne bih morala da gledam ljude pod veštačkim svetlom. Da...
Корачала је улицом сама, погнуте главе. Око ње текла је хладна јесења ноћ. Природа је умирала око ње, као што је и умирао један део ње. Лешеви природе имали су неку своју посебну лепоту. Сунце ће поново оживети природу, а ко ће њу загрејати и...
Padala je kiša. Padala je jako. Snažno. U velikim količinama. O koliko li je samo kiše tada poteklo ulicama. O kako su samo oblaci tada bili crni i kako je grmelo samo. Pucalo, razaralo. Jedan suludi čovek je išao ulicom i ponavljao ove reči jednog lepog...
Glavna ideja romana "Ruski prozor" mogla bi da bude čovekova težnja da ostvari sve potencijale sopstvenog života, a glavno pitanje - u kojoj meri bi te projekcije željenih izbora bile originalna kreacija, a u kojoj meri puko ponavljanje već vidjenog, kompilacija delova tuđih života i...
Обиље кише. Грмљавина. Три човека. Један је стајао испод настрешнице у црном оделу, новим ципелама, меког, чистог лица и сређене косе. Красио га је вештачки осмех који је сјајио при сваком удару грома захваљујући његовим снежно белим зубима. Црне очи су биле безизражајне, празне. Поред...
Rečenica koja odzvanja u svakom uglu sobe u mislima: “Smrti stidi se!” – jer sebično odnosiš sve što snažno nosi plan i osmeh u svakom novom koraku. Koliko imate kutija oko sebe? Jednog jutra otvorila je oči u sterilno beloj prostoriji. Pogledala je svetlost oko sebe i čula...
- Зашто имаш тако велике очи? - Да те боље видим. - Зашто имаш тако велике уши? - Да те боље чујем. - Зашто пишеш? - Да се боље разумемо. Чудно је то с Писањем и са мном. Не сећам се ни кад смо се тачно упознали, нити како смо почели...
Dok čekamo, ispijamo već treće pivo. Knjige u kojima sam objavljen kao koautorsu naspram nas, na sredini stola. Moje prvo samostalno delo takođe. Praktično: na dohvat su nam ruke kada zatreba.Stotinak ljudi sedi u poluzamračenoj sali. Još nekolicina devojaka se šunja u potrazi za slobodnim...