19 okt БОРБА

Корачала је улицом сама, погнуте главе. Око ње текла је хладна јесења ноћ. Природа је умирала око ње, као што је и умирао један део ње. Лешеви природе имали су неку своју посебну лепоту. Сунце ће поново оживети природу, а ко ће њу загрејати и вратити јој дах пролећа? Отворила је тешка врата свога некада топлог дома. Занемела је од јачине тишине која је погоди. Како тишина уме да буде гласна. Може да чује сопствено дисање које се меша са њеним тешким корацима. Поглед јој пада на стари дедин сат. Не куца више,не живи. Није се сетила да га оживи, није имала снаге да у њега стави две мале батерије које би учиниле да његово механичко срце опет проради.

Која је ово по реду изгубљена битка у животном рату? Да ли ће она икада победити? Да ли је уопште могао неко бити победник? Када је била мала, спас је налазила у дедином топлом загрљају. Како цео свет може да стане у две склопљене руке, све бриге нестану када се благи пољубац спусти на теме њене главе. Сада је сама, празних руку, празног срца. Као мала девојчица желела је да што пре обује мамине штикле које су јој упорно спадале са малих ножица. Успела је у томе. Онда су јој постале тешке и пожелела је да јој се ноге смање. Није било назад, само напред, сваког дана, сваког сата.

Устала је. Отворила фиоку, извадила две мале батерије. поново је куцао сат, живео је. Спустила је хладне усне на стакло сата, обрисала вреле сузе са образа. Подигла је главу и насмејала се. Шапнула је најтишим гласом: „Једна борба је добијена, хвала ти“.

Била је спремна за нови дан, за нову борбу, за пролеће.

Прича Борба освојила је другу награду за кратке приче у категорији до 30 година на Петом међународном фестивалу поезије и кратке приче Трифун Димић.

Ауторка: Стаменковић Ивана

Фотографије: favim.com, valeriekingbooks.com