Ruski prozor, roman-omnibus Dragana Velikića

 

Glavna ideja romana “Ruski prozor” mogla bi da bude čovekova težnja da ostvari sve potencijale sopstvenog života, a glavno pitanje – u kojoj meri bi te projekcije željenih izbora bile originalna kreacija, a u kojoj meri puko ponavljanje već vidjenog, kompilacija delova tuđih života i sudbina.

U samom naslovu ovog romana krije se metafora koja ukazuje na postojanje načina da se povremeno izađe iz sopstvenog iskustva, a da se pritom previše ne poremeti redosled stvari i događaja u realnom životu. Povremena provlačenja kroz taj mali otvor za ventilaciju su povremena izostajanja iz samog sebe. Svaki pogled kroz ruski prozor je pogled na neko svoje novo Ja.

Rudi Stupar i Danijel, dva glavna junaka ovog romana, stoje pred ovim prozorom, ali dok Danijel, koji pravi inventar svog života, želi da pobegne iz proživljenog u svet propuštenog i drugačijeg, Rudi tek treba da proživi sve mogućnosti koje se pred njim nalaze, pa tek onda da i sam pronađe izlaz iz doživljenog iskustva u neproživljeno.

Dok Danijel želi da bude neka vrsta “nadzornika čitave planete”, neko ko kontroliše i svoju sudbinu i sudbine drugih ljudi, Rudi samo želi da pripada celini, da svaki izlazak iz sopstvenog iskustva prepozna kao svoje novo Ja, i da krene u ostvarivanje te vizije.

Roman Ruski prozor je koncipiran kao roman-omnibus, i ta njegova odrednica upućuje čitaoce na sintezu različitih priča, koje su međusobno povezane ili sličnim motivima ili istim junakom. Ovaj roman sačinjavaju tri celine i u svakoj od njih je zastupljen drugačiji oblik pripovedanja.

U “Zapisima jednog malograđanina” pripovedanje se odvija u prvom licu, iz Danijelove perspektive. Kasnije saznajemo da je celi uvodni deo u stvari skup Danijelovih monologa krišom snimljenih na diktafonsku traku. U drugom i najobimnijem delu romana, koji nosi naslov “Vozovi”, u trećem licu je ispričana priča o Rudiju Stuparu, dok treći deo, “Neke druge priče”, predstavlja polifoniju glasova nekih sporednih likova iz drugog dela.

 

 

Ruski prozor

 

 

 Zapisi iz života malograđanina

 

U uvodnom delu se upoznajemo sa likom dirigenta Danijela, čoveka koji, analizirajući svoj život i sve svoje iskorišćene i propuštene mogućnosti, traga za svojim pravim identitetom, za koji on smatra da se nalazi razbacan u nepreglednom prostoru propuštenog.

Danijel  svojim monolozima želi da napravi neku vrstu pregleda svog celokupnog života, želi da dobije pravu sliku odnosa između određenih izbora i posledica izabranog. Njegova ličnost ima veoma složenu psihološku konstrukciju. Kod njega postoji predubeđenje o sopstvenoj budućoj veličini. On svesno izbegava atkivno učešće u nekim važnim događajima u sopstvenom životu, zato što veruje da je sudbina nepromenljiva i da samo treba strpljivo čekati  njeno ispunjenje. Neostvarivanje stvorenog ličnog mita prouzrokuje stvaranje prikrivene želje za samoubistvom, koja ga i dovodi do invalidskih kolica, ali on je, po sopstvenom priznanju, tek tada, kad je doveden u stanje fizičke pasivnosti, u mogučnosti da istraži sve aspekte proživljenog života i da se pozabavi nekim mogućim ishodištima neostvarenih izbora.

 

 Vozovi

 

U ovom delu romana pratimo priču o Rudiju Stuparu.

Sama etimologija imena ovog junaka ima značajnu ulogu u njegovoj karakterizaciji. Tako se zvala mladalačka simpatija njegove majke, na taj način to ime postaje još jedna metafora onog mogućeg života, trenutka preloma koji određuje dalji sudbinski tok jednog čoveka.

Rudi se, međutim, ne miri sa svetom u kojem bi presudnu ulogu imao princip konačnog izbora. On želi da istraži sve potencijale i varijacije svog, ali i života ljudi sa kojima se njegovi putevi ukrštaju.

Njegovo zanimanje profesionalnog šetača, kao i istorijske okolnosti u kojima živi, bitni su pokretači njegovog delanja i menjanja mesta egzistencije. Posao mu omogućuje poznanstvo sa Danijelom i glumicom Marijom Lehotkaj i on postaje beležnik njihovih životnih priča, a društveno-političke okolnosti vezane za bombardovanje Srbije 1999. godine postaju inicijalna kapisla za njegov prelazak iz Beograda u Budimpeštu, gde Rudi i njegova lična sudbina postaju tačke dodira i ukrštanja života najrazličitijih ljudi.

Težnja za menjanjem životnog prostora je težnja za stalnim kretanjem i promenom, zbog toga je poetika prostora u ovom romanu – poetika promene. Vreme se meri brojem likova i priča sa kojima Rudi Stupar dolazi u dodir.

Ovi likovi su epizodni junaci, nesimetrično raspoređeni i sa manjim ili većim ulogama u romanu. Funkcija ovih likova je da motivski povežu tri celine romana, ali zbog toga što se pojavljivanje nekih od njih ne može lako opravdati, dolazi do manjih narušavanja u inače dobro osmišljenoj kompoziciji dela.

Vreme u ovom  romanu nije linearno, već ciklično. Na to nas upućuju i neka formalna rešenja, kao što je, na primer, relativizovanje početka i kraja, što dovodi do simboličnog zatvaranja kruga. Potraga za novim početkom na samom ishodištu određenih događaja, obeležava i lik Rudija Stupara. Uspostavljanju ciklične forme teksta služi i poslednji deo romana –  “Neke druge priče”.

 

ruski prozor

 

 

Neke druge priče

Iako je poslednji deo romana manje ubedljiv i manje efektan u odnosu na prve dve celine, on služi uspostavljanju ciklične celine teksta.

U ovom delu cela jedna galerija likova progovara o svojim životima, tajnama i odnosima. Svi se obraćaju Rudiju Stuparu. Saznaje se sve ono što je bilo prećutano u ranijim delovima, aluzije dobijaju svoja razrešenja, a mnoge situacije koje su se ranije činile jasne i bez dvosmislenosti dobijaju svoje neočekivane obrte.

 

Autor: Darko Stanković

Fotografije: wordpress.com, favim.com, tumblr.com

Nema komentara

Ostavi komentar