13 avg BUDI PROMENA KOJU ŽELIŠ DA VIDIŠ U SVETU

“Be the change you want to see in the world.“
Gandi

Ko smo mi? Koja je naša pesma? Naš slogan? Koje su naše knjige? Šta će biti naši klasici? Za šta jesmo, za šta se borimo? Protiv čega smo? Koliko smo svesni? Znamo li šta znači borba za pravdu? Jesmo li svesni nepravde? Šta imamo da ponudimo? Čime da se pohvalimo? Kakvim napretkom?

Naše mame i tate, naše bake i deke,  videli su “Čupavce iz Londona”, Kenedija, Vijetnam, Muhameda Alija, decu sreće, veliku šes’etosmu, Selindžera, nobelovca Andrića, Crnjanskog, zabranjenu “Tvrđavu” Meše Selimovića, sletanje na Mesec, televizor u boji, Merlin Monro, kompjutere, Zvezdu kao prvaka sveta, našu zlatnu u košarci, Orvelovu “1984”, koju su čitali ’82. Imali su pad Hitlera, pad Berlinskog zida, Arsena Dedića,  bratstvo i jedinstvo, Tita, sletove, građanski rat, Slobu, raspad Juge. Imali su EKV, Gobline, Bljesove…Imali su ludo vreme. Inflaciju. Mleko i zejtin za deset milijardi. Demonstracije, proteste, kretanje, borbu. Imali su taj jedan peti oktobar o kome će nam pričati da su se tu za nešto izborili, ali pazite, bar su pokušali.

Vidite li razliku? Šta mi imamo? Degradirajući sistem obrazovanja. Medijsku cenzuru. Filtrirane informacije. Klince od po petnaest, šesnaest leta koji mutavo ponavljaju parole koje su bile popularne za vreme devedesetih. Kladim se, ne znaju o čemu govore, ne znaju kada je bilo, ali eto, čuli, vele interesantno im… Zar je pogled na oskudno odevenu pevačicu naš jedini i krajnji horizont? Naše rijaliti emisije, naše zadiranje u privatnost (koja je rozi jednorog današnjice)…Zar je to jedino što umemo? Jedino što smemo? Zatvoreni smo, pasivni, intertni. Oči su tako beskorisne kada um spava.
Kada god vidim u šta se pretvaramo, na šta nam se svodi mladost, kakvi smo, setim se mog pokojnog dede. Setim se da je znao kada mi je rođendan i bez da mu pre toga “šapnu” društvene mreže. Setim se da mi je detinjstvo ulepšavao pričama, bajkama, šetanjem do železničke stanice i natrag.  Često mi je pričao da sistem ne možeš da pobediš, ali da ne moraš da mu se pridružiš. Prihvatiš to gde jesi, šta si i trudiš se da radiš najbolje i najpoštenije što možeš i umeš. To je danas prekriveno plaštom zaborava. Mladost nam se svodi na uklapanje, ukalupljivanje, otuđivanje. Ko nema želje za promenom dok je mlad, taj nema srca. Ko ima želje za promenom kad ostari, taj nema pameti.

Svi želimo promene, malo ko se menja. Možda bi i moglo, ali niko ne želi da počne. Mladost moja generacije ugurana je u kavez otuđivanja. Sve veće pripadanje internet, sajber svetu. Neće  tvoje vikanje o boljem na internetu stvarno da donese bolje. Komplikujemo, brzgamo, bežimo, postajemo roboti. Danas, u kulturi mas medija, sve je na brzinu. Imate doručak na brzinu, ručak, večeru, do posla na brzinu, do savršenog tela na brzinu, pravljenja dece, zabave, seksa, para, ljubavi, svega. Pijemo previše, pušimo previše, ljutimo se previše, trošimo nesmotreno, uživamo premalo, grickamo kao miševi dane. Naučili smo samo da žurimo, ali ne i da čekamo. Napravili smo veće stvari, ali ne i bolje stvari. Šta god da izmislimo to radi protiv nas. Živimo u vremenu kada se sve više traži ljubav, a ukazuje na mržnju, kada se bombarduje za mir. U ovom svetu postoji puno toga što liči na ljubav,i zvuči kao ljubav,i zove se ljubav,ali ona to nije…Živimo u vremenu gde ličimo na pacove koji jurcaju. Lako nas teraju da mrzimo, pljujemo, gazimo, da zaboravljamo…Da dozvoljavamo da nas sistem samelje. Lako je…”Mi smo u pravu, oni nisu.” Naučili smo da stvaramo buku i prestali da uživamo u tišini. Zaboravili smo da je čovek čoveku spas. Naučili smo da lako osuđujemo. Prestali smo da budemo odgovorni za ono što pripitomimo, samo ga odgurnemo.

Moramo da se stišamo i da iz petnih žila čujemo jedni druge. Ja, ti, onaj o kome misliš, svi. Moramo da se međusobno čujemo. Ne smemo da pored hladne tehnologije zaboravimo moć osećanja, moć dodira, moć toga da umesto što sa nekim četuješ, pozoveš ga u šetnju, da ga stvarno vidiš, zagrliš, čuješ. Čovek je velik onoliko koliko mu je širok zagrljaj i osmeh koji ti izazove, čovek se meri po tome  koliko voli.

Mladost koja izađe iz straha, nametnutih okova  vremena i sistema je dobro iskorišćena, jer za dvadeset godina, kada izgubimo ovaj divni inat koja mladost sa sobom nosi, kajaćemo se za one šanse koje nismo iskoristili i više za ono što nismo uradili, a mogli smo, itekako smo mogli.
“Budi promena koju želiš da vidiš u svetu.”

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografije: favim.com