Blizanci

Svetislav i Todor rođeni su istog sata, istog dana, u vreme smene generacija, između prve i druge smene u bolnici.
Njihovi roditelji bili su iznenađeni dvojkama ali istovremeno i zahvalni.
Što na porodu, što na povodu da posete grad. Kako su rasli, ni Svetislav, ni Todor nisu često napuštali selo.
Nije bilo potrebe. Sve što im je bilo istinski neophodno mogli su da nađu u svojoj avliji, susednim dvorištima i u prirodi.
Planina koja im je bila dom velikodušno je sve lepote činila lako dostupnim onima koji su to umeli da poštuju.
Vešti u skoro svemu, od poljskih radova do mehanike, kao uostalom svako seljačko dete, vodili su život blaženo odvojen od gungule saobraćaja i prethodno ugovorenih sastanaka.
Svetislav je, pored spretnosti, bio i veoma uspešan u školi. Njegova urođena radoznalost uvek ga je nagonila da na svako pitanje koje bi mu život postavio nađe odgovor, bilo u knjigama, bilo kroz rad.
Takođe, voleo je da stiče nova iskustva, čak i kada bi to podrazumevalo da sebe dovodi u situacije koje nisu prijatne.
Zbog toga se, pred kraj njihovog školovanja u selu, dogodio razdor između Todora i Svetislava. Todor, nedisciplinovan veseljak, nije imao nikakve druge želje no da ostane sa roditeljima u selu dok je njegov brat želeo više.

blizanci-blacksheep.rs

Tako se, jednog popodneva, Svetislav, uz blagoslov svojih roditelja, uputio iz svog rodnog mesta ka nepoznatom. Prvo odredište bila mu je prestonica kako bi tamo stekao više obrazovanje, a zatim svet. Todor se nije oprostio od brata, ubedjen da ga je ovaj izdao, odlučan da ostane i svoju slobodu nađe među proplancima.
Rat je izbio petnaest godina nakon Svetislavljevog odlaska. Njega je ta vest dočekala u Americi, zadubljenog u rešavanje zemljišnog spora koji su indijanska plemena vodila protiv države. Ostavio je sve svoje poslove istog trena i vratio u domovinu.
Nakon godina koje je proveo u Evropi, Africi i Severnoj Americi kao borac za ljudska prava, planina na kojoj je odrastao delovala je strano. Sukobi koji su besneli po urbanim sredinama nisu stigli do njegovog rodnog sela. Priroda je bila netaknuta a ljudi zadubljeni u svoje svakodnevne obaveze.
Roditeljski dom zatekao je prazan. Majka i otac, odavno pokojni, ostavili su ga njegovom bratu. Uz malu nelagodu, odlučio je da ga tu sačeka. Negde pred jutro, Todor se vratio kući. Dobrano pijan, jedva je konstatovao brata i otišao da spava. Oko podneva, probudio ga je miris kafe. Pogledao je u brata, uzeo gutljaj kafe i odmah je ispljunuo.
“Šta je ovo, cimet?”, rekao je kroz osmeh, uzeo kaput i izašao.
Ulazna vrata je, međutim, samo pritvorio.

Autor: Damjan Unčević

Fotografija: tumblr.com

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.