04 feb Biti srećan

Kroz zaprljano staklo prepunog gradskog autobusa, osamnaestogodišnja Lenka, zabrinutog lica, odsutno je gledala ulice velegrada koji će, bude li imala malo sreće, za par meseci zvati svojim gradom. Sama ta činjenica bi joj obično bila dovoljna da ne skida svoj prekrasni osmeh sa lica, koji ju je definisao. Osmeh čija je snaga bila tolika da svakom neznancu, koji je imao tu ludu sreću da pored nje prolazi, može ulepšati dan. Svima koji su nju poznavali bio je poznat i taj njen osmeh. Poput tinejdžerke koja ima svoj omiljeni odevni predmet, cipelu ili šminku, ona je imala svoj omilljeni aksesoar bez koga nikud ne bi polazila. Njen aksesoar je bio upravo taj osmeh. Nije ga nikada skidala s lica. Ipak, u poslednje vreme, pritisnuta svojim problemima, sve ga je  češće zapostavljala. Činilo joj se da je zaboravila da se smeje. Sama pomisao da ju je možda zauvek napustio terao joj je strah u kosti. „Loše sam uradila prijemni. Neću upisati fakultet koji želim. Izneverila sam sve.” Crne misli su je poput plime zapljusnule. Plutajući kroz sve loše stvari koje su joj se u poslednje vreme dogodile, u daljini je videla stajalište na kom je silazila. Kroz gužvu u autobusu nekako je uspela da se dokopa izlaza.

Izašavši iz prevoza, Lenka se uputila ka obližnjoj trafici. „Novi broj „Dilana Doga”! Možda će on moći da mi vrati osmeh”, ushićeno, ali sa dozom opreza, pomislila je u sebi. Kako bi izvadila novčanik, otvorila je torbu. Zastala je. Novčanika nije bilo nigde. „Opljačkana sam u prevozu”, tužno je konstatovala, još uvek pretražujući unutrašnjost svoje torbe, odbijajući da prihvati tu činjenicu. Dok je, sada već panično, preturala po svojoj torbi, čula je uvodne taktove pesme koju je davno, kada je to imalo smisla, stavila kao melodiju na svoj telefon. U2 – „Beautiful day”. „Ironijo, baš znaš kad si mi potrebna”, sarkastično je pomislila. Na ekranu njenog telefona, ispisano je bilo ime njenog druga Sergeja. Sergeja je znala tek godinu dana, ali su se tokom te godine toliko zbližili, pa su se i poveravali jedno drugom. Zavolela ga je poput brata. „Ukrali su mi i novčanik”, tim rečima Lenka je započela telefonski razgovor. „Zajebavaš? Šta si imala u njemu? Dokumente?”, upitao ju je Sergej zabrinuto. „Nisam, nešto malo novca”, uz uzdah je govorila, „Opet mi se to desilo, Sergej. Još jedan udarac u nizu. Hoću li ikad ponovo biti srećna?” upitala ga je beznadežnim glasom, tražeći odgovor koji joj niko nije mogao dati. Niko, sem nje same. „Proveri mejl kroz pola sata”, kratko i naizgled nezainteresovano joj je odgovorio i prekinuo vezu. Šokirana tim njegovim potezom, vratila je telefon u torbu. „Eto, i on me je izneverio. I to sad kad mi je najpotrebniji”, pomislila je poraženo. Dvadesetak minuta kasnije, bila je na vratima stana svojih rođaka. Iscrpljena stresom koji je doživela, ostavila je torbu i, ne skinuvši čak ni jaknu, legla je na krevet. Ipak, nije mogla zaspati. Te poslednje Sergejove reči joj nisu dale mira. Znala ga je vrlo dobro, to nije ličilo na njega. Zaintrigiranost nastala misterijom njegovih reči je rasla i polako nadvladala stresom izmrcvareno telo, pa je na kraju skupila snage, ustala i upalila svoj laptop. Dok se sistem dizao, razmišljala je zbog čega je Sergej tako reagovao. Nije se dalo objasniti. Da bar može sebi da objasni, bilo bi joj mnogo lakše. Uključivši internet pretraživač, ukucala je adresu svog severa. Na ekranu je videla svoj inboks u kome je jedna poruka bila boldirana, signalizirajući da čeka da bude pročitana. Pošiljalac je bio Sergej. Kliknula je i počela da je čita.

 „Znaš, Leni, mnogo, mnogo pre nego što sam tebe upoznao, 1999. godine, deset dana pred početak onog prokletnog bombardovanja, operisao sam kuk. Čitavo bombardovanje sam proveo ležeći nepokretan. Povrh svega, majka je vodila svoju bitku protiv raka dojke. Učestvovala je u ravnopravnom meču u kojem su stručnjaci davali podjednake šanse obojici boraca. Bio sam očajan. Život mi je bio konstantni pakao, a nad mojom glavom je zemlju rešetao „milosrdni anđeo”. Mislio sam da nikada neće biti bolje, da sam proklet. „Čime sam ovo zaslužio?”, pitao sam se redovno. Pitao sam sebe, jer sam se bojao da pitam druge, znao sam da nemaju odgovor. Kada sam, nekoliko meseci kasnije, stao na štake, odmah sam otišao na lokalno fudbalsko igralište i posmatrao vršnjake kako bezbrižno igraju fudbal. Dok sam ih ja gledao sa tribina, majka je na hemoterapiji vodila još jednu od bitaka u ratu protiv te troslovne pošasti, a ja sam, tu na tribinama, imao samo jednu želju – da budem bezbrižan poput te dece. Godinu dana kasnije,  septembra 2000. godine, bio sam na istom tom igralištu. Ovog puta sam ja bio taj koji je jurio za loptom. Sa tribinama me je posmatralo lice pobednika, lice moje majke. Konačno sam bio spokojan. Pobedili smo. Našli smo put koji vodi napolje iz pakla. Možda nam je više vremena trebalo, ali smo ga na kraju našli. Da nismo imali snage da izdržimo, verovatno bismo na pola tog puta odustali i ostali zauvek zarobljeni u tom paklu. Iza kiše, uvek dođe duga, ali, da bi video njenu lepotu, moraš istrpeti kišu koja nekad ume da potraje. Zapamti to!” Kada je pročitala poruku, Lenka je naučila važnu lekciju. Naučila je da su problemi sastavni deo života. Postala je svesna čovekove nemogućnosti da predvidi svaki problem. Htela to ili ne, problemi će je, poput putnika namernika, i dalje povremeno posećivati. Trebalo je samo da izabere hoće li ih i dalje dočekivati očima pesimiste. Odlučila je da neće. Potvrdu dobrodošlice u klub optimista, pružio joj je njen osmeh. Posle dugo vremena opet joj je osmeh krasio lice.

Autor: Marko Jovanović

Fotografije: weheartit.com, pinterest.com