24 jun Bilo mi je žao Edija

Ustao sam u kasno podne,
otišao sam na porodični ručak,
i to mi je bio prvi obrok danas.
Za ručak je bilo pile sa krompirom,
i mnogo neke interne šale,
a uvek mi prija to sa porodične strane.
Gledali smo stare albume sa fotografijama,
na kojima smo bili mlađi,
i izgledali smo lepo,
i bili smo veseli,
svaki osmeh na fotografiji je spontan,
i iskren.

Majka je spomenula devojke svog brata,
mog ujaka,
pre ujne,
i spomenula jedini svoj izlazak sa muškarcem,
koji nije moj otac.
Zvao se Edi,
pitao sam da li možda ima sina,
jer mi je prezime zvučalo poznato.
Nema decu,
i moj otac dodao je:
i stalno je pijan.

Izašli su na piće,
i kada je trebalo da se plati,
Edi se pipao po džepovima,
i rekao da je zaboravio novčanik,
na klaviru.
Moja majka platila je i rekla da nema problema.
Sledeći put izašli su u baš dugu šetnju,
i moja majka pitala je Edija,
zašto ne bi seli negde na piće,
već mnogo šetaju.
A Edi je kroz kiseo osmeh rekao:
naravno, samo da prošetamo još malo.

Majka je tu završila priču,
i rekla kroz podsmeh:
taj nikada nije imao pare.
Ja sam se sledio,
i preselo mi je pile i krompir,
ja takođe volim duge šetnje,
i molim se svim božanstvima sveta ponekad,
da devojka takođe voli šetnje,
jer i ja često nemam novac.

Jako sam se rastužio,
jer moja majka ima ćaleta,
i mene i mog mlađeg brata,
i sestre i braću,
i porodicu čije se porodično stablo,
grana kao platani ispred naše zgrade.
Edi je ostao sam.

Majka je slomila srce i Ediju i meni,
nisam je osuđivao,
ali bilo mi je žao Edija.

Autor: Stefan Stanojević

Fotografija: weheartit.com