03 apr Beleške sa margine: „Sto godina samoće“ Gabrijel Garsija Markes

Radnja romana odvija se u vremenu pre tabua.

Svet je bio tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime i, da bi se pomenule, trebalo ih je pokazati prstom.

Opisi su stidljivo lascivni i bestidno nevini, poput prvobitne nagosti; humor zasnovan na suptilnom ruganju „prljavoj“ mašti čitaoca. Dok pogledom prelazi preko pasusa

Mir je nastao za sve, osim za Aurelijana. Slika Remedios, namlađe načelnikove kćeri, koja je po svojim godinama mogla da mu bude kći, ostala je kao bolna rana na izvesnom mestu njegovogt tela. Bilo je to fizičko osećanje koje mu je smetalo pri hodu, kao kamenčić u cipeli.

čitalac na sebi oseća pripovedačev pogled i zna da bi, ako bi (sad, baš sada!) podigao pogled, video perverzni smešak i mig koji poništava dvosmislenost.

Ponavljanje imena predaka stvara utisak da u Makondu žive uvek isti ljudi, da niko ne umire. Ponavljaju se imena i sa imenima tek neznatno preobražene sudbine i tako porodica Buendija ostaje bezdomna jer čovek domom naziva mesto u kojem ima mrtve. Priča se ovakvim ponavljanjem održava u mitskom vremenu koje je, kao prostor izvan istorije, izvan prolaznosti.

U Makondu se nije dogodilo ništa, niti se šta događa, niti će se dogoditi ikada.

Jučerašnjica ne prestaje. Likovi su umorni nosioci mita, ne ljudi. Ponavljanje u porodici Buendija nije obnavljanje, već osipanje, degeneracija izvora.

To je bilo poslednje što je preostalo od prošlosti, čije rušenje još nije završeno do  kraja nego se nastavljalo u beskrajnom rušenju, trošeći se samo u sebi, trošeći se svakog trena, ali bez konačnog dovršenja.

** Kada budete načinjali roman „Sto godina samoće“, reći će vam da crtate porodično stablo, zapisujete imena, držite otvorenu Vikipediju pred sobom… „da biste pohvatali konce“. Nemojte. Dovoljno je što se „konci“ drže jedni za druge, u iz mita nasleđenoj, punoj moljaca i neprocenjivoj tapiseriji od gusto pletenih simbola. Uživajte u slici, detaljima, neravninama, licu i naličju priče, ali je nemojte raščešljavati. Nije to za nju.

Uz čitanje slušati: SOAD

Autorka: Katarina Kostić

Fotografije: novosti.rs