Još jednu noć bez sna
proveo sam sa svojim mislima
okružile su me
ovaj put ćutale
kao da je u toku
posmrtni govor.
Na besane noći
navikao sam skoro
međutim
ne i na ćutanje svojih misli.
Jedini moji svakodnevni saputnici
jedini koji znaju sve o meni
noćas nemaju ništa da mi kažu.

Od sebe
nikada nisam uspevao da ih oteram
od sebe
nikada nisam uspevao da pobegnem
sebe
nikada nisam uspevao da slažem
sebi
sada sve sam uspeo da kažem.
Priznanjem
misli su umuknule.

Pratio me je osećaj posmatrača
tihog i objektivnog hroničara
prihvatio sam posao zapisivača
jedini lek koji je van znanja bolničara.

Dopuštao sam svima
sem mene
da budu protagonisti mog života.
Strahovi su nestali
sa osećajem inferiornosti
kada sam šetao livadom naselja
preko mravinjaka.
Njihovi izbezumljeni stanovnici
nisu znali
kakva im je to sila
uzdrmala svet.
Superiornim, smrtnik se osetio
bar jednom.

Pitao sam jednu devojku
jedne besane noći
da li i ostali ljudi osećaju to.
Zato se i ne razumemo, rekla je
svi osećaju različitu bol.
Zatim, u besanoj noći
utišanih misli
misteriozno, hrišćanski
bar jednom
oprostio sam čovečanstvu.