02 dec BANKINA

Dve prilike okupane senkom hrasta oko male seoske stanice mirno podnose zastrašujuću noćnu seosku idilu. Naslonjena savijenom nogom o polomljenu bankinu stoji veća senka, izgleda otac. Dok iz ustiju ispušta magleno siv dašak smotane cigare, pomišlja kako je i Bog zaboravio ovaj put i selo, a setio ga se jedino taj neko, što je pobegavši glavom bez obzira pomislio da će grižu savesti umiriti, preko veze sređenom bankinom, koju jedino lokalni montanjeri malograđanke svesti mogu da u nekom od svojih alkoholisanih paroksizama i oprobaju. Na omanjoj, prepunjenoj, ascitičnoj putnoj torbi sedi senka, na kojoj se polako, dok se oko navikava na polutamu, mogu nazreti zaobljene, mekušaste crte lica momka ne starijeg od dvadesetak godina. Izgleda kao sin senke, na kojoj se prepoznaje, možda, otac momka pihtijastog lica.

Između njih prećutna tišina, a svuda naokolo oslobođen muk.

Stariji čovečiji eho obučen je u ispucalu kožnu jaknu, sa izvučenim ramflama, boje trule višnje. Ispod nje je mišije siva rolka, a na nogama iznad prljavo belih patika- model sa kraja prošlog veka- izbledele farmerke tri boja veće, privezane starim vojnim kaišem. Mladić na sebi ima drečavo šarenu trenerku, gornjeg dela zametnutog u donji. Izbrijanog lica i potkraćene kose, u ustima drži jedan od pozlaćenih lančića. Ima blještavo bele patike – stare je dao starom.

Ništa ne govore. Kao da su sve reči već potrošili.

Posle, kako izgleda nekoliko vekova, pojavljuju se dva svetalca na levom kraju puta. Sporo, gacajući, veliki zarđali autobus penje se uz uspon koji počinje oštrom krivinom ispred seoske ambulante.

Pikavac je na zemlji i prašnjavi đon je dokrajčuje. Bledo lice se diže sa torbe, koja sada leži kao upotrebljen kondom.

Farovi još daleko bacaju svetlost i pre nego se autobus zaustavi, na drumu će se videti dve senke. Jedna odrasla i jedna dečija, sa nekom torbom na leđima. Možda školskom. Škripa izanđalog metala u kočnicama. Škripa izanđale hrskavice u kolenu vozača. Sutobus škrgućući bridi, sve bojeći mirisom nafte.

„Ne moraš da ideš. Nije sramota da se preživi rat. Posebno onaj u koji te nisu zvali.“

„Dobro be ćale, pa lepo nam je išlo dok nismo pričali. Mnogo brineš. Će dobiješ čir il’ tako nešto.“

Penjući se, mladić se okreće, šeretski namiguje: „Ma će im jebemo kevu, ćale!“

Autobus odlazi. Za njim ostaje crnilo i jedna užarena tačka. Beskrajnu tišinu prekida tiho jecanje.

Andrija Jocić

Izbor fotografija: google.rs, pinterest.com