Moj dolazak u brda bio je obeležen potmulim vremenom. Kiša bi odagnala vrući, bolesni vazduh kojim je vetar donosio mirise termalnih izvora iz podnožja planine, ali nikako nije počinjala. Sunce se povremeno pomaljalo spuštajući ionako nizak pritisak i otežavajući uspon uz planinu. Nebo se čas zatvaralo čas otvaralo, oblaci su se sklapali iznad planinskih vrhova.

Kada sam stigao do pećine, već je padao mrak. Baba je izašla, pogledala nehajno niz gomilu koja je skrušeno držala pognute glave i ruke ispred sebe u redu ispred pećine, a zatim je bez reči otišla nekim svojim poslom. Samo je uzela prljavi metalni lavor i nestala u mraku.
Pojačavao se bol u grudima koji me je pratio od početka uspona. Oblio me je hladan znoj, osećao sam pritisak u glavi i video iskre pored slepoočnica. Počela je da me boli donja vilica, zubi i ramena. Zatim se javio razdirući bol preko sredine grudi. Spustio sam se na zemlju ispod nekog drveta, iščekujući glavni udar. Kao da se u mojim plućima našla neka ruka koja želi da mi iščupa srce i koja je naizmenično stezala i opuštala pesnicu. Srce je ubrzavalo ritam do rasprskavanja, gubio sam dah, gušio se. Pokušao sam da dahćem, pljujem, duboko dišem – uzalud, bol je bivao sve jači, to čupanje srca iz grudi postajalo je neizdrživo. Ogromnim naporom volje održao sam svest. Bio sam na kolenima. Otela mi se rika odnekud iz dubine utrobe, što je popustilo pritisak dovoljno dugo da udahnem vazduh i pridignem se. Naslonio sam se na drvo i iza leđa zabio prste u njegovu debelu koru. Ovo mi je omogućilo još malo predaha. Sledeći napad bio je znatno blaži. Bol je popuštao i ja sam se, iznuren i spasen, srušio.

Posmatrači su se skupili, ali su otišli kada su videli da će mi biti bolje. Ništa osim prizora smrti nije dovoljno interesantno da bi ih otrglo od sopstvenih muka. Uzeo sam ponuđenu čuturicu s vodom i otpio. Hladna voda, srećom ne ona lekovita sa termalnih izvora, učinila je da se bolje osetim. Kako je padao mrak, tako sam lakše disao. Uskoro ću biti kao nov.

Vazduh je bio ispunjen odurnim mirisom lekovitog sumpora, i dok je magla oblačila goli mrak oko pećine, započinjala je igra noćnih zvukova. Kada bi stene osetile jači udar vetra, njihove šupljine bi progovorile; fijuci, krici, arlaukanje, zavijanje, rika – čopor izgladnelih zveri na obodima brda komadao je svoje žrtve. Brda su izgovarala neke smislene reči od kojih sam se ledio. Vetar je onda prestao, čujnost je postala velika i mogli su se razaznati šapati, ječanje bolesnih, otvaranje vreća za spavanje, krckanje grančica za vatru. Sve je bilo na gomili, ujedinjeno u svom besmislu.

Iz pećine je dolazila blaga svetlost petrolejske lampe. Ušao sam u gomilu. Noć se spustila i na jezivi skup, koji se tiskao oko ulaza u pećinu, ali ne preblizu, da ne smeta Babi i njenim pomoćnicima. Svako se bavio svojim poslom dok se u pećini ili na njenom obodu ne bi desila bilo kakva aktivnost; a onda bi se sva pažnja preselila u tom pravcu.

Baba je stala da se probija kroz gomilu. Prošla je tik uz mene, praćena jednim mršavim pomoćnikom koji joj je osvetljavao put. „Podigni lampu do lica, moram lice da vidim“, gunđala je. „Oči, oči, u očima je tajna svačije duše. Da imaš dušu, znao bi to“, nastavljala je da ga kudi, dok je on samo pokunjeno odgovarao: „Oću, oću, izvini majko…“ Da li je tražila nekog posebno? Ljudi su se razdvajali kako je ona promicala između njih mrmljajući bajalice. Bilo ih je koji su čekali već nekoliko dana. Ipak, niko nije  molio da bude primljen. Pre ili kasnije, svi će doći na red. Sa druge strane, svejedno je da li će umreti ispred pećine ili ispred svoje kuće.

Sada sam je video bolje nego pri dolasku. Stala je ispred mene dok me je njen pomoćnik osvetljavao. Crna marama, crni šal, crna staračka bluza, crna suknja, sve je crno na njoj; na trenutak mi je bilo žao. Gurava žena koja hramlje i zbog koje se svi skupljaju… Šta ona ima što nema klinika u gradu? Gde je aparatura kojom će da postavi dijagnozu i apoteka u kojoj će da izda lekove? Ili za lečenje duše ne treba diploma, beli mantil, zdravstveno osiguranje i apoteke?

Osetio sam starački smrad smrti na njoj, dok se podizala na prste da me bolje pogleda; dva bunara umesto očiju na njenom licu zjapila su dubinom u mene; ogroman nos nišanio je u moj mozak. Bore, ispucali kapilari, tanke usne, izduženo i mršavo stračko lice… Ali, oči! Ipak su oči su bile nešto demonsko. Razvodnjene kao kod narkomana, crne i velike, sa nekakvim sivim prelivima, imale su dubinu iza zenica, kao da je iza njih bio još jedan par očiju. I u tu dubinu su me uvlačile.

Prepustio sam se njenom pogledu, a onda osetio da sam u nepoznatom. Zvuci su utihnuli, vetar je stao. Na trenutak, bio sam u praznoj sobi, na mestu bez misli, na mestu spokoja. Bio sam sklupčan kao beba u stomaku majke. Baba samo trepnu i mira nestade.
„Bićeš spreman do ujutru“, reče Baba i uze za ruku jednog starca, koji poslušno pođe za njom ka pećini.

Ponovo me je oblio znoj. Osetio sam se beznadežno i izdano. Nisam uspeo da sklopim rečenicu sa smislom. Izdvojio sam se iz gomile i vratio pod ono drvo. U očaju sam kleknuo i počeo da da se molim. Evo me usred zabiti gde čekam da me primi odrtavela i izlapela babetina, okružen krdom koje je izgubilo svaku nadu. Ovo me je porazilo. Kako je moguće da moj život nije mogao imati drugi tok? Od svih nada i želja koje su me strastveno gonile, odabrao sam groblje bez izlaza. Da, ovo i jeste groblje, ova Baba jeste nekakav glasnik smrti. Bol u grudima kojem nijedan lekar nije otkrio poreklo jeste moj kraj. Okolo na brdima su zveri koje je doneo vetar iz pakla od sumpora. Pećina spokoja iz Babibih očiju nije ništa drugo nego moj grob. Bićeš spreman do ujutru. Šta to znači? Hoće li me primiti do ujutru? Da li ću umreti do ujutru? Da li Baba ipak zna?

Otvorio sam vojnu vreću za spavanje i zavukao se unutra. Ne znam koliko sam spavao. Iz sna me je trglo zveckanje metala. Pridizao sam se, dok se iza brda valjala zora. Oštar miris tamjana mi je ispunio nozdrve, a iznad glave mi se njihala kadionica. Babino staračko lice nadvilo se nada mnom.

„Ustani“, rekla je, „spreman si“.
Kadionicu sa tamjanom je na tri tanka metalna lanca ritmički pomerala, mrmljajući sebi u bradu.
„Ponesi stvari i kreni za mnom“.

Spakovao sam se i ispratio je pogledom. Išla je ka pećini, ali je skrenula prtinom i nestala u mraku. Brzo sam došao do ivice šume i video kako zamiče u gustišu. Ako je na drugom kraju planine svitalo, ovde je još uvek bio mrak. Visoko drveće je zaklanjalo nebo i staza koja je vodila oštro nadole stranom brda bila je zaklonjena. Jedva sam je pratio, a za mnom u stopu išla su dva Babina pomoćnika nevešto osvetljavajući put. Nekoliko puta sam imao veliku sreću da se održim na nogama.

Neverovatno kako se ona gurava baba pretvorila u veštog gorštaka koji sa lakoćom krči put kroz mračnu šumu. Kao da je letela, čulo se samo šuštanje lišća iza koga je zamicala i zveckanje kadionice kojom je neprestano mahala. Mogao sam da je pratim i po mirisu tamjana. Kao da sam imao neki teret na nogama, jedva sam ih vukao. Jedva sam napredovao kroz gustiš, a opet sam bio blizu onoga koga sam pratio. A zašto uopšte i pratim ovu ženu? Zašto se ne vratim? Gde idemo? Ali, nisam osećao strah i to mi je dalo motiv da idem napred.

Konačno, Baba stade. Sada je već i vidljivost je bila dobra. Na istoku se crvenelo nebo, na dnu doline u istom pravcu mogli su se nazreti crvenkasto – žuti sumporni izvori.  Mora da smo išli dobrih pola sata nizbrdo, jer već ovde nije bilo magle. Ispred nas je bio klanac, širok nekoliko metara; nekih tridesetak metara niže u njegovom dnu oticala je topla voda da bi se još dalje ulivala u reku.
„Posle ovoga ništa više neće biti isto“, naroguši se. „Ili ćeš da ozdraviš, ili se ne vraćaš odavde. Ne pitam te za dozvolu. Ovo je tvoja sudbina.“

Uhvatila me je panika, srce poče da mi lupa, stomak da kuva. Ona dva Babina pomoćnika ostaviše svoje bedne svetiljke i čvrsto me stegoše. Baba poče da mrmlja nešto sebi u bradu, nerazumljivu bajalicu na nekom starom jeziku, grčkom ili vlaškom. Onda mi priđe, uhvati me za vilicu, otvori mi usta i u njih ubaci nekakvog crva. „Progutaj ga. On će ti reći ko si.“
Progutao sam živog crva ukusa blata, govana. Pošto nisam povratio, Baba me uhvati za glavu i poče da mi pilji u oči. Prepustio sam se. Očekivao sam smirenje kao sinoć.

I bilo je isto na početku. Mrak, dubina, sigurnost i toplina sobe. Onda, soba se nalila vodom. U toj vodi pojavila se slika. Ona kao da vodi u prošlost. Deca se igraju. Prepoznajem svoj stari kraj. I ja sam tu, stojim i gledam oko sebe. Jedan klinac se zaleće i pali mi šamarčinu. Ja stojim i gledam u njega. Dvaput je manji od mene. Zaleće se ponovo. Znam da mogu da ga pobedim, ali ne reagujem. Ne vidim svrhu u odgovoru. Otac mi kaže da ga udarim kad se zaleti i priđe mi blizu. Staje sa strane i gleda, očekujući. Klinac se ponovo zaleće, prilazi mi, ja ga udaram pesnicom u čelo, on pada, počinje da plače. Tešim ga, izvinjavam se, bodrim da pokuša ponovo. Žao mi je što nije uspeo, shvatam. Otac me žalosno gleda, razočaran.

Okrećem se, bežeći od te slike. Novi film se pojavljuje. Jasno vidim sebe u uniformi, drugove iz vojske u ratu. Ulazimo u neprijateljski rov. Bomba pogađa mog najboljeg druga, kida mu stomak. Ja stojim, paralisan, nemoćan da se pokrenem. Umesto da ga spasem, smišljam opravdanje za njegovu porodicu. On krvari, umire pred mojim očima; očajan sam.

Vraćam se u današnjicu, ćerka mi je bolesna. Treba zvati hitnu pomoć. Moja žena je u panici, moli me da uradim bilo šta. Da li će pomoć doći? Ne znam, ne mogu ništa da učinim. Dete plače, guši se. Vidim da joj je teško. Ustajem i izlazim napolje; krećem ka gradu. Hoće li preživeti? Čujem kako hitna pomoć dolazi ispred zgrade. Žena plače, zove me, stanari se okupljaju.
Baba trepnu. Vratio sam se na ivicu onog klanca, osetivši svu bedu života.
Baba se zagleda u mene. „Dozvolio si da ti umre drug, da ti umre ćerka, izdao si roditelje koji su ti verovali. Ti si zlo i donosiš zlo. Ovde je tvoj kraj i sa tobom će zlo nestati, da li ti je to jasno?“
Hoću nešto da kažem, da se odbranim, ali ne mogu. Evo me na kraju sveta, zarobljenog od dvojice odrpanaca, sa ludom vračarom od koje primam naređenja. Ko je ova žena? Da li je to šaman? Zar šaman ne bi trebalo da bude muškarac?
Umesto odgovora, poslušno je pratim do same ivice klanca, do mesta gde je dubina najveća. Postaje mi jasno da treba da skočim. Pogledao sam dole i video gomilu oštrog stenja na dnu. Ovde ima barem pedeset metara dubine. Uspeh je zagarantovan.
Baba i njeni pomoćnici stoje ispred mene. Mogu da ih gurnem u dubinu i pobegnem, nikoga nema kilometrima unaokolo. Prilazim i stavljam ruke na jednog pomoćnika. Stojim tako nemoćan, ruku koje ne slušaju, blago oslonjen na njegova leđa. On i ne misli da bih mogao da ga gurnem u provaliju.

„Učini ono što moraš“, naredila mi je Baba.
Shvatam da je to sve. Ustvari, ja sam već mrtav. Nemam želju za borbom, kao i tokom celog mog promašenog života. Glava mi se bezizražajno klati na obamrlom truplu koje prima komande, niti ima u meni živog dela svesti koji bi te komande izdao. Ne gledam više u Babu, ne tražim ni milost ni pomoć. Od ovakvog kraja bi trebalo da te svi odvraćaju, a ne da te guraju u provaliju. A možda je neko ipak tu? Osvrnem se: nema nikoga, naravno. Osećam kajanje i olakšanje što plaćam pravednu cenu za ono što sam u životu činio. Prilazim ivici i bez straha i pozdrava skačem. Brzo padam, ne stižem da o bilo čemu razmišljam, samo me osećaj da grešim vuče da se vratim, ali sada povratka nema, nema, došao je kraj… Iznad sebe čujem Babin smeh dok zvecka kandilom i gunđa vradžbine. To je, znači, sveštenik koga sam zaslužio u životu, sine mi – odrtavela veštica. Ako me je ona odavde ispratila, ko će me dočekati tamo gde idem… Udaram o stenu leđima, osetim kako se kičma lomi. Živ sam, ipak, i raskrečen, ležeći u lokvi krvi, gledam na vrhu litice Babu kako se ceri…
Sav obliven znojem probudio sam se u vreći za spavanje. Ispod leđa me je žuljao nekakav ogroman oštri kamen, koji ko zna kako je tu dospeo, jer ga nije bilo kada sam legao u vreću. Izgleda da sam sve ono sanjao. Ali tako živo da ne znam jesam li sada budan ili sam to bio do maločas. Svitalo je. Magla je počela da se podiže. Kao u mom snu, na istoku se crvenelo nebo. Ljudi su stajali u gomilama baš kao i sinoć. Retko ko je spavao, čekajući da dođe red na njega. Izgleda da je nekima to i uspelo, jer se videla nekolicina kako odlazi niz stazu koja vodi ka dolini.
Odahnuo sam i ustao, skinuo mokre stvari sa sebe. Utisci onog groznog sna još su bili prisutni. Nekakvo gađenje uvuklo mi se u kosti. Zašto sam baš to sanjao?
Začuo se poznati zvuk zveckanja lancima, Baba je išla pravo ka meni. Samo što lanci nisu bili od kandila, kao u snu, već od petrolejske lampe koju je vukla sa sobom. Ovoga puta bez pomoćnika, gegala se dajući ritam zveckanjem. Na drugom mestu izgledala bi komično, deca bi joj se u gradu sigurno smejala. Možda bi joj dobacivali da treba da se okupa. Ovde, međutim, ona je gospodar života i smrti. Izgledala je kao da zna odgovore na sva pitanja. Već sam jednom po njenom naređenju skočio u provaliju.

„Spreman si“, reče.
„Jesam, majko“, odgovorio sam, a da nisam znao zašto sam je nazvao majkom. Kao i uvek, sva volja koju sam imao u trenutku se slomila.
„Zašto si došao kod mene?“
Zbunila me je prostim pitanjem. Spremao sam se za ovaj put mesecima. Danima sam razmišljao kako da joj objasnim svoj problem. Šta je ono što me muči? Bol u grudima koji me gotovo svakodnevno dovodi na ivicu smrti? Ili nezadovoljstvo, neostavrenost, ambicije, samoća, osećanje poniženosti i beznađa, svi moji ponori i provalije? Pitanja na koja ne umem sam da potražim odgovore? Ipak, ovo nisu Delfi, ja nisam antički heroj, ova baba nije nikakva proročica iz Starog sveta… Shvatio sam da na njeno konkretno pitanje nemam ili ne smem da dam odgovor. Degenerisani intelektualac bespomoćan pred izlapelom babom u najgoroj vukojebini u zemlji. U svetu koji zovem svojim, svaki dan ismevam ovakve ljude. U ovom svetu, skrušeno stojim pognute glave. Pa koji je svet stvaran, ako uopšte postoji takvo mesto?
„Jesi li bio kod lekara?“
„Jesam, kažu da ne mogu da mi pomognu.“
„Ispričaj mi šta si sanjao.“
Prepričao sam joj slike koje su još bile žive u mom sećanju.
„Ti si zlom silom zaustavljen da nikad ne možeš da izađeš iz kruga po kome se vrtiš. I što više veruješ da izlaza ima, sve će ga manje biti. Sine, ja mogu da ti pomognem.“
„Šta treba da radim“, skromno sam upitao.
Platio sam koliko je tražila. Tutnula mi je u ruku jedan šareni kamen, a zatim se okrenula i  vratila u gomilu.
Čvrsto stežući kamen, krenuo sam prema gradu.

Fotografije: pinterest.com