04 feb Avet

     Trenutak!- viknuo sam, jureći za nekim zaludnim, dosadnim poslom po stanu. Kao i uvek na najmanji krik našeg zvona na vratima, komšijin pas je počeo da laje. Ritmično i zaglušujuće lajanje peklo mi je utrobu. Ponovo su sve cipele razbacane po predsoblju! pomislih, dok sam veleslalomski prolazio kroz malu miniranu prostoriju koja me je odvaja od vrata. Po navici, nisam pogledao kroz oko na vratima, tupavo verujući da se one sulude i neprijatne situacije dešavaju uvek nekom drugom.

     Taj najavljeni trenutak produžavao se sve više što sam se ja trudio da brže stignem do ulaznih vrata, spotičući se o, kako mi se činilo, skoro sve cipele koje moje štićenice imaju. Kao do nasušne obale, nakon zastrašujućeg, umrtvljujućeg brodoloma, oklembesio sam se o kvaku i pridižući se, zadihan ugledao neverovatan prizor. Preda mnom je stajao visoki, mršavi, dugokosi čovek. Dobrih desetak godina stariji od mene, što je verovatno posledica tužnog lica i umašćene, a opet suhe i suve kose, stajao je ispred mene kao statua nekog pređašnjeg vremena, namučenog, utučenog, nepovratnog, ako ima pravde.  Ukočen, bez i jedne naznake života, sem te sablasne visine i uspravnosti. Oskudno, sirotno, ali opet uredno odeven. Karirana košulja, uvučena u, pretpostavljam, nekada pantalone odgovarajućeg broja, izlizane i na nekim mestima pocepane, pa pokrpljene, nezašnirane patike i jakna, koja sa njega visi, izgužvana, krpljena i sa džepovima kao spuštenim podočnjacima. Visoko čelo, tanke vlasi zalizane unazad, upale, preko mere ovlažene oči, jedva primetnih tamnih zenica, što gledaju nepomično, hipnotisano i odsutno, ušiljen nos i linijom iscrtane usne, tek na sredini kao malo zamrljane, neobrijanih, nezapuštenih malja po licu.

     Osmatranje i procenjivanje koje sam sproveo, potrajalo je dugo, kako mi se činilo u glavi. Ali kasnije sam shvatio kako i nije bilo dugo, jer se nije izgasilo hodnično, inače kratko goruće, svetlo, pre nego se ova, slobodno smem reći posle svega, avet, probudila iz neke svoje hibernacije i otpočela, kratkim, uljudnim, dobronamernim dobar dan.  Uzvratio sam zbunjeno i zabrinut kako li izgleda moje blentavo lice. Ne gledajući me, kao i da ne postojim, progovorio je opet, brzo, jako uljudnim, odmerenim, ali tužnim i skrhanim glasom:

     “Moje ime je Vasilije Božić. Diplomirao sam na ekonomskom fakultetu našeg grada sa prosekom 10”, na šta je iz jednog od onih trudnih džepova izvukao stari, izanđali, bledocrveni indeks, “Možete da pogledate”. Verovatno je u svom vidnom polju primetio moje opčinjeno, sakadično pomeranje glave i vratio ga u džep, koji se ponovo otromboljio pod težinom sveščice. “Znate ja ne mogu da nađem posao, a novac mi je jako potreban. Izvinjavam se ako sam Vas uznemirio u Vašim svakodnevnim ili poslovnim aktivnostima, ali poverujte mi kada kažem da nemam drugog izbora. Znate moja majka je jako bolesna. U treminalnom je stadijumu teške bolesti, a ja ne mogu mnogo da joj pomognem. Čak i ono šta mogu, nisam u mogućnosti, jer nemam dovoljno, ili upošte novca, da kupim lek, kojim bi joj ovo preostalo vreme na Zamlji učinio, bar malo podnošljivijim. ” Tačno sam mogao da pretpostavim da mi se lice izdužuje i nakarađuje onom nedotupavnom facom koju, kada sam zbunjen ili tužan, a sada mislim oboje, ispuštam, nesvestan. Prekrstivši ruke na grudima, kako bih bar malo poverovao kako ovo nije mora i da mi se telo kreće, kuda ja želim, čuo sam ga gde nastavlja, “Novac koji mi je potreban i nije neki, ali meni koji nemam nikakvih primanja to je kao nemoguća misija. Znate ja sam se pomirio sa svim. Shvatio sam kako je moja želja da mi majka preživi obrnuto proporcijalna snazi moći Boga Našega, Gospoda Isusa Hrista, da je na vreme koje je On odlučio, stavi Ocu pred noge  i uputi je, siguran sam nigde drugde do raja. Ja sam samo poslušni, nedovoljni sužanj, ali želeo bih da majci put na koji se i ona sama sprema bar malo, koliko mogu olakšam. Ona je sada u bolnici, a lekari, jako fini, ako smem da kažem, rekli su mi da ovaj lek moze da joj bar malo pomogne..” Izvadio je, rukom na kojoj su stajali dugi, lepi, muški prsti, na koje sam bio ljubomoran, iz još jednog od slivajućih džepova spljoštenu kutijicu nekog leka, čije ime nisam mogao da razaznam i ne prekidajući nastavio, “Znate, oni ga nemaju. Nestalo im pre nekog vremena, pa svi kojima je neophodan ga kupuju, ako uzmognu. Ja ko računam, ako bih skupio za jednu bar kutiju. Neki fini ljudi koje sam do sada pitao za pomoć, izašli su mi u susret, a ja beležim i skupljam. Verujte mi nisam ni dinar od toga potrošio na sebe. ” Pokazao mi je svežanj novčanica u kome, kako sam samo mogao da pomislim, znajući tvrdičluk svojih sunarodnika i sumanute cene lekova, nije bilo dovoljno, ni približno, novca za željenu kupovinu. Odakle su izronile, iz kog džepa, te pare, nisam video, ali me je prestravio grč na usnama i belina zuba u očuvanom luku, ispod njega. “Ako biste imali koji dinar da mi date, bio bih Vam jako zahvalan.” Ućutao je. Uplašio sam se što ćuti, znajući da sada ja treba da nesto izgovorim. Ali bez i jedne misli o onome sto cu reći, zamislio sam koliko ovaj čovek preda mnom pati. Video sam na njemu bol, kao neki novostvoreni organ. Svu njegovu smetenost, izdvojenost od nadmena društva, neprilagodljivost, utučenost, neprepoznatu genijalnost, lakocu sa kojom je, sigurno, završio fakultet i poteškoće sa kojima se svakodnevno rve, skrhanost majčinom bolešću i sudbinu, da posle svih nedaća ostane sam, nepotreban, pošten, nekvaran i nekvarljiv. Bio je tu ispred mene dečak visokog čela, tužnog osmeha, goluždrav, koščat, lomljiv, kakvog sam jednom davno poznavao. Smeteno, zamuckujući sam, ne znam zašto, rekao kako nemam ništa kod sebe, što je bilo neslovesna laž, ali to sam čuo kako govorim. Sve što je do tada izgovorio delovalo je da je zapisano na nekom papiru, daleko iza njegov očiju, koje iznutra iščitava, verovatno da se ne zbuni, da se ne uplaši, da skupi te jebene pare, pa da moze da nastavi da životari dok na njega vreme ne dođe, da sedne ispred Oca. Tako je i nastavio. Spremnim odgovorom, da zahvali, dobio novac ili ne, mirno, pomirujuće, spreman, izgleda na sve, rekao je: “Hvala na odvojenom vremenu, i izvinite još jednom na smetnji. Neka Vas Bog čuva.”

     Vidim kako čuva, pomislio sam i zatvarajući vrata znao da još jedan susret sa ovim čovekom neću moći da podnesem. Ozlojeđenost, što sam ga izlagao, primorala me je da odem do sobe, uzmem nešto novca koji je bio namenjen dnevnoj kupovini, sa stalka, u činiji. Upalšivši se da će otići skroz iz zgrade, malo sam pojurio, i izleteo kroz vrata. Stajao je leđima okrenut, ispred susednog stana, čija mu vrata sigurno neće otvoriti, jer su čuli galamu i načuljivši uši, prezrivo, bez pogleda na ovo smušeno, tužno i iskreno lice, razumeli da se radi o nekoj prevari. Nije me čuo kada sam ga dozvao, neodređeno mu se obrativši, pa sam mu zato prišao i potapšao ga po ramenu. Kao pogođen metkom, skočio je i okrenuvši se, odsutnim pogledom negde iznad i pored mene, uplašen, šapućući, rekao, “Šta sam sada uradio?”. Nista, odgovorio sam i nekako uspeo da sastavim rečenicu kojom ga obaveštavam da sam pronašao nešto novca, za koji nisam znao da imam i da bih jako želeo da uzme. Ne znam koliko je bilo, sigurno ni vredno pomena, ali on se smiren, smerno zahvalio i pogrbljen otišao.

     Ostao sam na vratima neko vreme. Ušao. I svom samoživom, neempatijskom, surevnjivom glavom uspeo da ga zaboravim, u narednih pola sata. Zvonjava telefona i nevažne poruke su mi u tome pomogle.

     Trenutak! vrisnuo sam. Iznerviran što ponovo ne mogu da prođem hodnikom, što ona gamad opet laje, sto ništa ne stižem da uradim, iako imam sve vreme ovog sveta, što ništa nije na mestu, što se kartonski koturi toalet papira prenose do spavaće sobe, svuda posejane igračke, kupatilo zaprljano šminkom, zvonjava telefona, preglasan televizor, neusisan pod, još ne zamenjen ram na slici dobijenoj za godišnjicu od dece, sustižem svoj bes kod ulaznih vrata i pre nego uhvatim kvaku zastajem. To je on- pomislio sam, i cela mi se slika onog jadnika vratila u pamet. Uhvatila me panika. Strah od njegove mirnoće, patnje, gladi, nesreće, želje za pomoći, vere u ljude i u Boga, isposničkog lica i držanja, lepih ruku. Proviro sam kroz stakalce na vrtaima, sklonivši obazrivo kapak sa njega. Kroz krivo sočivo video sam razvučenu, nakaradnu verziju  komšike od iznad i odahnuo. Nije on! Hvala Bogu. Otvorio sam.

Autor: Andrija Jocić

Izvor fotografija: publicdomainpictures.net, blogspot.com