12 maj Antipriča

O njoj ništa zapravo ne znam, zato nemojte da me smarate da vam bilo šta kažem. O njoj zapravo niko nije ništa nije znao, a svi su znali ko je ona. Odavala je neki utisak posebnosti, i u tako malom gradu nisi mogao da je ne zapaziš.

Nije dopuštala da je iko demistifikuje, pa stoga vam lepo kažem, batalite.

Imala je masku, eto imala je masku koja je odavala da je sve u najboljem redu. Njena garderoba kazuje da je preterana, ali da ne haje, stav – da sve može da bude bitno samo ako ona to hoće, rečnik – da ume demostenski da govori, ali i srpski da opsuje. Blagi sarkazam , osmeh i teški i bitni koraci. Odmerenost. Raskoš. Buljuk. Zato što je to nekako barokna reč. Da, imala je primese baroka u sebi.

Živela je u velikom raskošnom stanu pretrpanom stvarima. Neke su bile tu da bi popunile prazninu (unutrašnju, mo’š misliti), neke su se prosto tu gomilale, ali otarasiće ih se ubrzo, jer ne podnosi entropiju na duže. Velika polica namenjena knjigama, ali na njoj pored knjiga ima i fotografija, kutijica, porukica, koncertnih karata, pozorišnih karata, bisera, alki, olovaka, pa čak i jednog crnog brusa, bačenog nehajano u nekom naletu usputnog seksa.

Tu su i neke igračkice, nalik na one koje se dobijaju iz kinder jajeta, samo što su veće i predstavljaju neke ružičasto-ljubičaste jednoroge. Nešto za devojčice svakako. To nagoveštava prisustvo dece. Ili deteta. Svoje nema. Da li zato što previše voli svoj život takav kakav je i ne menja joj se ništa tu, ili prosto ne može da ih ima. Svake večeri dođe u prazan stan i oslušne tišinu koja nastaje nakon bacanja ključeva na sto i dubokog uzdaha jer se treba izuti.

Povremeno plače, uvek kad je sama i krišom. Nikada na ramenu (patetično) ili u javnosti (nedopustivo!) . U javnosti je možete uhvatiti kako kažiprstom prelazi preko oboda čaše u kojoj je crno vino, jer je baš taj njen deo u pesmi koji je tera na uzdah, ali to jako kratko traje. Ubrzo nakon toga shvata gde se nalazi, traži nečiji pogled, osmehne se i uspostavlja ravnotežu.

Ima dosta kolega i poznanika ali jako malo prijatelja, možda svega troje. Zašto ne više? Ne postoji puno osoba sa kojima bi mogla satima da priča o sebi i to iz dva razloga: prvi je  što je vrlo brzo shvati da nisu svi njen nivo i smara je da vodi bezvezne razgovore, a drugi je pa, pobogu, da se ne lažemo, svesna je sebe i kategoriše ljude.

Ljubav? Pa bilo je…valjda. Ona je jedna od onih o kojima postoje razni mitovi i urbane legende, od neproverenih glasina do bezočnih laži. Jedna od onih sa kojom bi svaki muškarac želeo da bude, a svaka žena da zameni mesto, bar na kratko.

Imala je sigurno jednu dugu vezu. Visok, crn, sa bradom od par dana i sa puno kravata i sportskih čarapa. Kravate su govorile da je jedan od onih „osmeh i jak stisak ruke“ gospodina, a sportske čarape da uvek ima vremena za teren. Tako znojav posle treninga dolazio bi joj u stan sav završen i ponovo bi iznova i iznova počinjali pod tušem. Ona zbog njega, a on zato što bi trebalo, ipak je trening završen. Da li ga voli, to ne zna. Lepo joj je, dobro je što ima još jednu četkicu za zube pored svoje. Ali kao što sve vremenom dotraje i pohaba se, tako i četkica. Njenoj četkici postalo je tesno i poželela je samo za sebe natrag svoju šolju. I tako su nestale kravate, bele čarape, afteršejv i ona pohabana četkica.  Možda nekad zbog toga i plače. Tiho, molim vas, možda, to ne znamo.

Sigurno je to da traži ljubav. Piše joj u noktu. Jer ipak je tu sve zapisano. Spada u onu kategoriju ljudi koji žele da budu pronađeni. Melodija zvona pesma „Feel“ i blagi osmeh posle čitanja koje sms poruke.

Ispustila sam da kažem da je ona tip osobe koja voli da radi. Voli svoje obaveze, svoj tempo, svoje velike, skupe naočare kojima skriva podočnjake od prethodne noći kada je nešto iščitavala do duboko u noć. Ona radi sa mladim ljudima i to je održava, jer se i sama u svojoj trideset i nekoj oseća kao dvadesetogodišnjaci sa kojima radi.

Ima svoj ritual koji izvodi danima kada ne radi. Obično je to subota. I obično je sunčano. Tog dana sunce prelama svoje zrake kroz roletne i obasja beli sto. Na radnom stolu laptop, činija s narandžama, tek skuvana kafa u velikoj, beloj šolji sa aplikacijom (poklon od drage osobe), mobilni telefon, sjaj, alke, prstenje, penkalo, hemijske, rokovnik. Polako kreće „Feel“ i polako kreće da oseća dan. U trenerci je, ne žuri nikuda, niko je ne čeka. Ona voli i ceni svoju subotu, dan kad je više boli svoj zub nego svi problemi ovog sveta i jedini problem je ponedeljak koji je tamo negde daleko, kada će morati da izađe iz trenerke i stane na štikle. Verovatno će kasnije otići do bioskopa sa gorepomenutim detetom i pogledati neki film. Ako počne dapada kiša, verovatno ništa od toga neće uraditi, ostaće u stanu, opraće šolju iz koje je pila kafu i pustiće još jednom Robija.

Subota je u zenitu. Trenerka je jedan broj veća. Pogled joj zaluta na brus koji stoji na polici, blago se nasmeje i postane svesna činjenice da ga nema trenutno na sebi. Možda na kraju dana poželi da sama pogleda neki film. Biće to neka romantična komedija ili drama, engleski ljupko i sofisticirano, ili možda ipak nešto crno-belo, staroholivudsko.

Ne znam, ukus je opet njen, to ne znam. U stvari ne znam ništa, bila je jako zatvorena, nije se o njoj mnogo znalo. Ko zna da li je i ovo tačno. Verovatno nije. Šta ću.

Autorka: Marija Miladinović

Fotografije: pinterst.com