08 avg Ako odlučiš da nađeš svoj put

Treba početi noćas, u četvrtak, u zao čas,

Posle jela, pre spavanja, u toku misli,

Kad god ovo čitaš, kome god da pročitaš,

Jer su počinjanja teška i pritisnuta velikim „NE MOGU”.

Treba ponavljati početke, bez obzira gde si stao,

Proletećeš ih brže svaki put i time

Nadahnuti svoje htenje.

Treba uneti odobrovoljenost u svoja dela,

Najviše u ona koja zbog sebe ne činiš.

(Videćeš onda šta te najviše oslobađa)

Učiti od delova vlastitog tela:

Uvideti da glava misli, ali posmatrati telo

Tako da glavu navodi na razmišljanje.

Shvatiti da se sloboda ne prenosi nasleđem,

Ona nije tvoja kosa,

Treba je oteti od života, razvijoriti kao zastavu,

Baš kako olujni vetar tvoju kosu razgaljuje.

A kosa je uvek tu, možeš je opipati.

I sloboda je tu, nadohvat iste ruke.

Treba uživati i u iznuđenostima

Dokle god se možeš poigrati sa bilo čime tuđim

I posle biti u stanju reći:

“Hvala, ništa nije ni polomljeno ni izgubljeno”,

Samo tako ćeš imati za tu igru saigrače.

Istrenirati um da se nesvesno opusti,

A  ne ići u toj vežbi dalje od jednostavnog,

Po ugledu na širenje nožnih prstiju,

(Neka te opet uči isključivo telo)

Dozvoliti sebi taj laki efekat Babinskog,

I nasmejati se kao dete kad vidiš decu.

Rukama treba dati olakšanje,

Ruke su pune loših iskustava,

Dopustiti im zato da iz njih procure

Brzo kao one najlošije vesti,

Nešto nalik onome što se dešava i vodi

Kada dlanovi od čuvanja otežaju.

(A ti moraš znati da ti se i to sprema)

Oplemeniti rumenost u obrazima,

Uskladiti je sa podignutim pogledom,

Posvetiti taj trenutak nečijem licu.

To je iskonska pojava koju ćeš aristokratizovati,

Jer će ti pomoći pri spoznaji nekolicine onih

Koji za “to” imaju odgovarajuće ime,

Jedinih koje ćeš nadalje računati.

Treba se izdignuti iznad sebe sadašnjeg,

Stati na uzvišeno brdo postojanja, i odatle

Sagledati početak, kraj i probrati nešto između,

Pa uskliknuti pobedu: “Mogu krenuti odakle želim!”

Jedino se na takvom putu sreće onaj koga želiš.

Tvoje putanje su tvoji zubi, tako ih i održavaj.

Zaboravi da posmatraš svoje imperative kao zapovedni

Već kao jedini pravi način delanja kako bi delovali.

Ne treba uzimati hleb iz svačijeg žitnog polja,

Još manje uzimati ga pod izgovorom potrebe.

Telo će te naučiti da je lakoma i podmitljiva tvoja glad,

A hleb je samo navika duše da se sa njom meko postupa.

I na kraju, na početku ili ako je nešto ostalo u sredini,

(sve zavisi odakle odlučiš da osmisliš svoj polazak)

Treba se otrgnuti svim poređenjima

Tako da svaki proživljeni osećaj bude

Podjednako neuporediv.

Autorka: Zorana Milić

Fotografije: favim.com