29 sep Сан предиспитне ноћи

Умало нисам колабирала од умора. Пешачила сам скоро пуна три сата и ноге су ме страшно болеле, а патике биле пуне песка. Следећи пут ћу обавезно изнајмити камилу од неког бедуина, промрмљала сам себи у браду и опсовала нешто гадно. Иза мојих леђа се у даљини једва назирала Сфинга, са вечитим знаком питања уместо носа, а испред мене – песак, проклето море песка, песак и опет песак, све докле поглед сеже.

Афричко сунце се налазило високо на небу и без милости пржило већ вековима спржено тло. Ту и тамо би нека змија направила вијугаву шару својим кретањем, и неубедљиво ме убеђивала да и у паклу негују и цене уметност. То ми је била кржљава утеха, док ми се цело тело купало у зноју.

Мисао о смрти ми је преплављивала ум са сваким налетом пустињског ветра који ми је шибао лице… пустињског ветра који је био врео, несносно и паклено врео, као да је дувао право из Луциферове гузице.

Помислила сам како бих највише желела да се сручим на меку, беживотну постељу и да се препустим вечности, са телом које би лагано прекривао песак све док не бих постала једно са пустињом, дубоко уроњена у њеној утроби, са несталном дином уместо крста, уснула, далеко од куће, у овој суровој земљи још суровијих фараона.

Ипак, умирање је било луксуз који себи у том тренутку нисам могла да приуштим. Постојао је добар разлог за моје егзистирање у тој кошмарној сценографији узбуркане подсвести. Моје сећање је носило поруку коју је могао да репродукује само мој глас, када за то дође право време. Ја сам била боца испијеног рума, са поруком у свом стакленом телу, која се само мало занела, и море заменила пустињом.

Морала сам да наставим даље, без обзира на све.

Још само један корак… један корак… још само један…, понављала сам то непрекидно у себи, као неку аутосугестивну мантру, док се нада у крај мог узалудног путешествија полако, али сигурно, претварала у лажљиву курву.

И тек када сам већ била на ивици плача, депримирана и коначно спремна да се предам, стигла сам до свог циља, искрено се надајући да оно што видим није само још једна фатаморгана, још један трик мог прокључалог мозга. То већ не бих поднела.

Изненада се испред мене појавила оаза, ако тако могу да назовем парче земље из које је израсло једно једино, назови дрво, и то потпуно голо, гротескног облика, веома налик очерупаној, једноногој роди… веома ружно и отужно, али није ми падало на памет да критикујем естетске квалитете новооткривеног детаља на том надреалистичком пејзажу, у том тренутку ми је тај јад изгледао лепши од Еденског врта.

А када сам чекирала и неке две креатуре како седе испод тог дрвета и о нечему живо чаврљају, и још их препознала, знала сам да сам на правом месту. Нисам веровала да ће ми икада бити драго што видим њихова будаласта лица, али тог тренутка нисам могла да сакријем своје одушевљење, и олакшање.

Прво што сам успела да запазим, кроз вртлог своје еуфорије, је то да су били одевени крајње ексцентично, додуше, одавно сам ја упознала тај њихов мали фетиш, сваки пут су имали другачију гардеробу на себи, било је ту свега и свачега, али oвог пута су га стварно претерали.

Владимир је био обучен као неки опсесивни љубитељ Шерлока Холмса, имао је ону чувену капу на глави, карирани капут, чак је имао и дугу лулу у својим устима, а Естрагон, који је петљао нешто око својих ципела, као неки католички кардинал, достојанственог лица и склон педерастији. У тој црвеној хаљини је изгледао као кардинал Ришеље, главом и брадом. Барем се нешто мењало у њиховим узалудним животима.

Чим ме је спазио, Естрагон је уместо поздрава промукло зарежао, сетивши се ваљда свог прошлог, керећег живота:

Естрагон: Да погађам, онај смрад неће доћи, зар не?

Ја: Нажалост, неће. Мој господар се извињава и моли вас да га сачекате још мало, наравно, ако имате времена. Сутра ће сигурно доћи, сигурно.

Естрагон: Само нека се усуди да промоли своју ружну њушку овде! Све ћу му косе почупати кад ми падне шака!

Владимир: Естрагоне, мислим стварно, није лепо што тако говориш. Госпођице, опростите му, молим Вас. Мало је нервозан у последње време. Знате како је, нови миленијум и све то, а ми још увек овде чекамо.

Ја: Нема везе, навикла сам се већ.

Владимир: Поздравите пуно господина и реците му да га још увек чекамо. Бићемо ту и сутра, сигурно.

Ја: Хоћу, сигурно. Довиђења.

Естрагон: И обавезно му реци да понесе неки алкохол! Без ракије да нам не излази на очи! Поцркасмо од жеђи, бре!

Урлао је својим распалим гласом као џанки у зикри. Показала сам му шипак и покварено му се нацерила у лице. Скочио је бесно, са псовком на уснама, спреман да ме растргне својим наоштреним зубима, али га је Владимир брзо умирио једном ћушком по потиљку.

Добро, и то се коначно завршило, могла сам без гриже савести да се одвучем са сцене, напустим драмску форму и опет постанем прозаична.

Иако сам више волела да останем ту са њима, и чекам, него да опет прођем онај пакао од пута, ја сам била само епизодна личност у тој блазираној епопеји, морала сам да кренем назад. Још једном сам успешно пренела поруку, и то је било довољно.

Нисам честито ни одмакла од њих двојице, када сам сасвим случајно спазила неког одрпанца како ме посматра са једне пешчане дине. Препао ме је на мртво.

На себи је имао неке крпе које су, ваљда, пре сто година биле одело, на глави је имао црни цилиндар, у рукама штап на који се ослањао… Укратко, изгледао је као неки унезверени бродоломник, са много, много горим усудом од Робинзона или Гуливера. И њега сам брзо препознала, па овде смо сви били стари знанци! Љутито ме је гледао кроз свој напрсли монокл и глумио строгоћу:

– Мала, дођи ‘вамо! Да, да, теби говорим! Пењи се.

– Изволите, господине Ниче, шта вам треба?

– Докле мислиш да лажеш оне јадне људе доле, а?

– Не знам о чему говорите, требало би можда да се склоните са сунца, господине Ниче, тамо доле код њих, јер мислим да вам је мало ударило у главу.

– Аааа, не знаш о чему говорим, а? Немој сад да ти дам овим штапом 30 по туру! Види ти безобразнице, да идем доле код оне малоумне стоке, није него! Одмах да си сишла доле и да им кажеш да Годо неће доћи, и да га не чекају више!

– Бојим се, господине Ниче, да ја немам права то да урадим. Ја примам наређења само од господара Годоа, и ни од кога више.

– Ма који црни Годо, бре?! Он је мртав већ годинама! Ја сам га лично убио и гиљотинирао му главу, за сваки случај, да се не повампири!

– Господине Ниче, немојмо сад падати у патетику. Мислим да вас је време малкице прегазило, заједно са вашим суперменом, и већ одавно демантовало.

Изгледао је као да ће га стрефити шлог, био је црвен у лицу као неки Индијанац који се добрано пошкропио ватреном водицом.  Полако сам почела да се повлачим уназад, поглед ми је био прикован за његов штап, којим је сад неконтролисано млатарао по ваздуху.

Не верујеш ми, мала, а?! Е, па сад ћу ти показати твога бога!

Клекнуо је на колена и почео да копа по песку као нездрав. На лицу му је био смешак душевног болесника, Не верује… па добро… сад ће видети…, мрмљао је себи у браду. На ознојеном лицу му се одједном појавио израз чисте радости, у рукама је држао нешто што је личило на људску главу. Чим је изронила из песка, на њу су се окомиле неке одвратне зунзаре, кожа јој је висила са лобање, кожа сува као папирус, две црне рупе уместо очију сањале су вид, смрад је био неиздржив, попут мириса спаљеног твора…

Врисак се проломио пустињом, било ми је потребно мало времена док нисам укапирала да то ја вриштим. Ниче се гласно кикотао попут Фредија Кругера и кроз кикот ликовао:

Шта сада имаш за рећи, а мала? Па кааажии нееештоо, кажи, да те чујем, лепотице! Кажи чика Фридриху…

Некако сам смогла снаге да подигнем главу и да га погледам у очи, крик ми се следио на уснама. Ничеово лице је почело да се топи, на његовом месту је израстало једно друго, много познатије лице: лице мог рођеног оца. Одвратним Ничеовим гласом ми је новоизрасло лице мог оца тепало кроз кикот: Магдалена… ‘ајде, душо… Магдалееена…

Магдалена, па хајде, душо, пробуди се! Закаснићеш на факултет…

Једва сам некако отворила очи, капци су ми били тешки као крдо слонова. Успела сам само да промрљам како сам будна и ништа више.

Данас је велики дан, мила. Знам да ћеш положити овај испит, вредно си радила, неће бити проблема. Надам се да ћеш извући Ничеа, он ти се највише допао, зар не? Хајде, сиђи доле, мама ти је спремила доручак…

Наставио је ћале да ме убија својим ентузијазмом. Што он није дипломирао на тој проклетој филозофији, кад му се толико допада!?

Знам да звучи као фраза, али била сам још једна жртва неостварених амбиција својих исфрустрираних родитеља. Наиме, ћале је у младости много волео да филозофира по кафанама и студентским кантинама, много мање тамо где је требало, па је на крају и одустао од студирања. А ја? Откад сам се била уписала на тај уклети факултет прогањали су ме у сновима, а богами и на јави, мртви филозофи, почевши од Платона па, ево, до Ничеа, тај је последњи у низу.

Ја сам бре рођена уметница! Неизбрушена, додуше, ал’ ипак…

Мој живот је требало да буде посвећен глуми, а не тамо некој љубави према мудрости. Планирала сам да вратим свој живот по сваку цену. Или то или Ковин! А од шизофреније ме је делио само још један сан о неком знаменитом мртвом мудрацу, била сам скоро сигурна у то.

Аутор: Дарко Станковић

Фотографије: wowtop5.com, cosmomagayine.com