27 mar Osuđenik

Dugo sam ga promatrao kroz rešetke. Izgledao je kao svaki drugi zatvorenik. Umorno, očajno, isfrustrirano. Ali tek odnedavno. Ranije je bio dosta vedriji. Reagovao je na štosove, pljuvao bezukusni pire krompir i nedovoljno kuvano meso, skakao od straha kad bi pendrek prevukli preko njegovih rešetki. Od prekjuče, kada je razgovarao sa načelnikom, stvari su se izmenile. Zamolio me je za hartiju, olovku i sveću, prestao da se smeje, počeo da ćutke jede sve splačine koje su mu poturane, a kad bi začuo lupanje pendreka o hladne zidove ili rešetke, samo bi na trenutak podigao pogled i vratio se pisanju. Za nepuna tri dana ispisao je preko pedeset strana.

– Džo! – viknuo ga je starkelja iz ćelije sa druge strane. Džo nije obraćao pažnju. Prevlačio je grafit preko papira.
– Džonatane, momče staro. Obrat’ pažnju! Ja izlazim sutra! – nacerio se dedica češući se po bradi. Džo je podigao glavu.
– Posle koliko? – progovorio je odjednom, suvo, spuštajući olovku.
– Devetnaest, dvadeset. Ne znam. Koliko? – podigao je pogled ka meni, zbunjeno.
– Trideset i tri. – klimnuo sam glavom namestivši bolje opasač sa pištoljem.
– O-ho. Trideset i tri kažeš. Vidiš koliko je lepo kad prestaneš da brojiš. – zasmejao se.
– I šta očekuješ? – Džo se zainteresovao za nešto prvi put nakon dužeg vremena.
– Šta očekujem? Da prigrlim moju staru debelu Lajzu, da vidim unučiće, da legnem u svoju ležaljku ispred kuće i ispijam čaj sa rumom.

To je život. Da konačno jedem pravo kuvanje, a ne ova govna. – govorio je nasmejano i zamišljeno – Krivo mi je samo što nisam bio pametniji, pa shvatio odmah da ta đubrad nije bila vredna mojih ukrvavljenih ruku. Šta ćeš. Mlad, lud. No od sutra, za mene počinje novi život.

Starac je bio optimista. Kako i ne bi. Njegova Lajza ga je posećivala redovno, pune trideset tri godine. Pomagao sam joj da krijumčari rum za njega otkako sam počeo da radim, jer je govorila da bi se u treznom stanju lagano obesio za bilo kakvu kuku. Godinu dana evo promatram ih obojicu. Džonatan je ovde stigao pre deset godina. Isto toliko godina je delovao starije, a imao je svega tridesetak. Izgledao je zadovoljno kad je stigao, kaže načelnik. Kao da je došao na godišnji odmor. Pronašao je nekoliko sebi sličnih i pravio komediju od zatvora. U to sam se nekoliko puta uveravao i lično.

– A ti? – prenuo se odjednom dedica – Ko tebe čeka?
– Niko. – odgovorio je podmuklo, odsečno, podigao olovku i nastavio da piše. Komedija se pretvorila u dramu, a sasvim izvestan je bio i razlog.
– Šta ti je rekao načelnik? – stari je bio dosadan, ne shvatajući.
– Smrtna kazna. – prosiktao je, dunuo u sveću i legao na svoj dušek okrećući se ka zidu.

Ujutru, dvojica čuvara su najpre izvela matorog. Stari je bio srećan. Stara debela Lajza ga je čekala ispred, sa crvenim karminom i belom haljinom na ružičaste cvetove.

Nedugo zatim, pojavila su se još dvojica skidajući katance sa Džonatanovih rešetki. Bio je iznenađujuće smiren i nezainteresovan da se bori da im koliko-toliko umakne. Uzeo je svoje papire i olovku. Dopustili su mu to. Krenuo je tromim korakom ka svom poslednjem trenutku, očigledno se trudeći da ga odloži.

Sedeo sam sutradan sa načelnikom. Pili smo kafu u pauzi, igrali šah i pušili neke očajne cigare pokupljene od zatvorenika. Bio je na potezu.

– Je l’ onaj cirkuzant morao na stolicu? – odjednom sam pitao. Namrštio se misleći da ga namerno dekoncentrišem, a onda me hladno pogledao.
– Kakvu stolicu?
– Pa električnu.
– Dečko, on je pušten juče. – matirao mi je kralja i povukao još jedan dim.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografije: weheartit.com