16 mar Kutija

            Probudio sam se obliven ledenim znojem. U sobi je bilo vrelo. To je bila još jedna noćna mora. Nije ih bilo već neko vreme. Otvorio sam širom prozor iznad kreveta, decembarski mraz ispunio mi je slaba pluća. Bilo je oko 5 časova, ali još uvek nije svitalo. Kresnuo sam šibicu i zapalio cigaretu.

            Opet sam te sanjao. Nosila si one cipelice na cvetiće koje su meni bile toliko smešne. Ljudima si izgledala kao devojčica, iako si imala 25 godina. A tebe je bilo baš briga – ti si volela te cvetiće. Znao sam da moram da otvorim onu kutiju sa tvojim stvarima. Onu kutiju koja stoji negde na vrhu ormana iza ukrasa za novogodišnju jelku. Ponekad mi se čini da čak i otuda, tako sakrivena, baca na mene senku.

            Popeo sam se na stolicu i gurnuo one kese da bih što pre dohvatio onu limenu kutiju. Dunuo sam prašinu sa nje i zakašljao se. Čuvam tu kutiju da bih u noćima kao što je bila ova mogao da je otvorim i uverim se da nije sve bio san, da nisam ja sve to izmislio u svojoj mašti. Da su te cipelice stvarno postojale, da su ubrzano lupkale trotoarom i da sam ih čuo kako odzvanjaju hodnikom na stepenicama mnogo pre nego što bi ti pokucala na moja vrata (nikada nisi zvonila). Stvarno su postojale te mršave noge, pomalo u x, sa tek malo izraženim listovima, ali noge koje su me jako stezale oko stomaka dok sam te nosio i slušao kako se kikoćeš tik do mog uha. To je sve, sve zaista bilo, jer te vidim na slici.

            A koliko je to moje blago? Tu je jedna tvoja žuta marama. Braon ruž, skoro potrošen. Par ukosnica i gumica za kosu. Karte sa nekog koncerta na koji si toliko želela da ideš, a nijednu reč nisi rekla, jer smo skupljali poslednji sitniš za hleb. Pozajmio sam novac od Damira da bih ih kupio. Tu je moja leptir mašna sa otiskom tvojih usana kada si je zubima skidala. Jedan narandžasti papirić na kojem si napisala: „Drži me za ruku, stegni me u struku“. Kesice sa šećerom koje si skupljala iz svakog kafića u kojem smo ikad sedeli. Neotvoreni kolačić sudbine.

            Taj kolačić sudbine dobio sam par godina kasnije, kada tebe već nije bilo u mom životu. Dala mi ga je neka devojka u baru, tek tako. Učinilo joj se da sam jako tužan i usamljen. Kada sam došao u stan i bacio se na krevet, poslao sam ti poruku, u sred noći, da imam kolačić sudbine i da bih voleo da si ti ovde da ga slomiš, jer ti voliš takve sitnice. Ti si mi odgovorila tek ujutru, verovatno pre odlaska na posao: „Drago mi je što si se setio mene. Čuvaj se. I spavaj redovno“. Ja sam to pročitao tek popodne kada sam se probudio sasvim mamuran i beživotan. I nisam nikada polomio taj kolačić. Podseća me da si mi rekla da se čuvam. Podseća na to da te nisam poslušao, kao i uvek.

            U kutiji su još i dve osušene ruže: crvena i bela. Sitniš i novčanice sa nekih putovanja. Jedna razglednica iz Sarajeva. Disk sa narezanim pesmama Damein Rice-a uz koje sam lizao rane, plakao, vikao, želeo da te vratim i isto tako želeo da te nikad više ne vidim. Sve to u par minuta i nenormalnu količinu alkohola i cigareta. Tu je jedan plavi uvojak tvoje kose pre nego što si se ošišala i ofarbala u tamno. Jedna slika na kojoj me ljubiš i smeješ se. I ja se smejem. I još jedna slika na kojoj gledaš negde u daljinu i ne smeješ se više kao pre.

            Na samom dnu stoji pismo koje sam ti napisao pre nekoliko meseci. Piše: „Hvala ti za svu brigu o meni, za sve prave reči koje si rekla i za to što si se uvek trudila da od mene bude bolji čovek. Hvala ti za ljubav, prijateljstvo i poštovanje. Hvala za noći i dane, za poglede i dodire, za pesme meni pisane. Oprosti za sve što si zaslužila, a sa mnom nisi dobila. Bila si u pravu kada si rekla da ti tu ništa ne možeš, da čovek mora sam da odraste. Voleo bih da sam te sreo kasnije, mnogo kasnije. Da mi te je život sačuvao za vreme koje dođe posle mladalačkih ludosti. Sad sam spreman za sve ono što si mi ti pružala. Sad sam spreman!“.

            Upravo tako: sad sam spreman! Zatvorio sam kutiju. Obukao sam stvari koje su sinoć bile bačene na fotelju, obmotao šal oko vrata i ogrnuo se kaputom. Kutiju sam stavio ispod mišice i brzo istrčao iz zgrade. Svanulo je, ali bilo je jako hladno i maglovito. Zaustavio sam prvi taksi, ušao unutra i gurnuo ruku u džep kaputa. Imao sam oko hiljadu i trista dinara, i kada me je taksista upitao gde želim da idem stavio sam mu sav novac na prednje sedište i rekao mu da vozi bilo gde sve dok taksimetar ne otkuca taj iznos. Gledao sam moj grad kako se budi. Gradske autobuse. Roletne koje se dižu. Svetla koja se pale. Dunav koji teče i teče. Otvorio sam prozor i skinuo šal, otkopčao kaput i košulju tako da na telu osetim vetar i hladnoću. To je tada bio osećaj potpune slobode. Osetio sam kako mi se oči pune suzama od uzbuđenja. Preživeo sam! Ja sam preživeo!

            Taksi se zaustavio negde daleko od centra. Zahvalio sam se vozaču. Izleteo sam iz auta i počeo da se okrećem oko sebe: tu je bio veliki park, igralište za decu i nakon toga redovi zgrada. Potrčao sam do prve koja mi se činila najbliža. Stezao sam kutiju ispod ruke da mi kojim slučajem ne ispadne. Zazvonio sam na interfon. Ispritiskao sam sve dugmiće. Posle nekoliko minuta neko mi je otvorio. Zaleteo sam se stepenicama gore, preskakao sam po dve, tri, bez ikakvog cilja. Zaustavio sam se na petom spratu i zazvonio. Na belim vratima stajala je pločica sa prezimenom Bogdanović. Otvorila mi je mila starica, začuđena i uplašena. Iz stana se osećao miris tek skuvane kafe i prženica. Pomislio sam kako je život lep. Tihim glasom upitala me je šta želim. Uhvatio sam tu ženicu za ruku i odgovorio sam joj: Ja sam je noćas preboleo. Gospođo draga, ja sam preboleo! Poljubio sam joj obe drhtave ruke i u njih spustio onu tvoju kutiju.

Autorka: Zlatica Stojanović

Fotografija: favim.com