19 okt Krhka moja devojčica

Ne pokazuj, molim te, zenico moga oka, svoje dubine. Uništiće, crne ptice, one rugalice, tvoje najlepše leptire. Ne pokazujte, trepavice moje, gde se krije sreća. U kom uglu se sastaju, sićušne kapi koje liče na perle.

Ne dozvoli suzo, da te prevare, oni što liče na dobre, kao kakve pažljive i pitome ljude. Izgovoriće najlepše reči koje se mogu čuti, samo da bi te videli i da bi te kasnije ismejavali, jer si iskrena i dobra. Jer si moja. Krhka si, devojčice moja. Krhkija i od stakla i one vrbe što se savila od tuge i od one moje omiljene porcelanske lutke.

Zagrliću, devojčice moja, te bolne leptire, opet ću te naterati da se smeješ. Čak ću ti i ljuljašku sagraditi, samo da nađeš mir. Nemoj da patiš, nemoj da te boli praznina, popuniće se, stalnim treperenjem perli u tvom oku.

Bićeš dobro, divno moje dete, kada se sunce opet javi na severu, kada sklizne, jedan tihi zrak sa neba, samo zbog tebe. Potražićeš, one iste dubine koje si izgubila, ona ista jutra koja si dočekala i znaćeš, da gomila leptira još uvek čeka tvoj zov, da u daljini, kroz vetar, ponovo pustiš u svoje zenice, sreću.

Autorka: Viktorija Marković

Izvor fotografija: pinterest.com