Dobro, hoćemo li da razgovaramo?

24. jula 2017.

Dobro, hoćemo li da razgovaramo?

Ovom rečenicom počinju sve Žmuove noćne more. Njome se otvaraju sve moje uplašene nesanice i razigrane nervoze. Tako otključavam nerazrešene unutrašnje dileme i strahove. Tako ih razrešene zaključavam. Žmuu uglavnom ništa nije jasno. Žmu uglavnom sve razume.

Nervoza mi je sažvakala tabane. Negde na pola noći između subote i nedelje, shvatam da nisam u noćnom provodu i da ne patim što me ne voli. Nisam klinka, ne muči me umnjak koji niče usred letnjeg raspusta, ne gnjave me ocene, ne guši me vrućina. Nisam u zadimljenom kafiću, u uvek istom društvu, „očarana“ muzičkim repertoarom lokalnog benda.

Nisam dete. A opet, nervoza mi je zavezala prste, koje sam nekad odvezivala cigaretama.

Nekad. Magična i beskorisna reč. Vodi te daleko, u neodređeno doba. Opet, kad kažeš to „nekad“, jasno se izdvoji autobusko stajalište na srcu. I vidiš, svojim rođenim očima vidiš, kako si bio smešan, mali i ubeđen u stečenu životnu mudrost. Sa sedamnaest godina.

Jer si tad: mislio o nepravednosti života, o čovekovoj mračnoj konačnosti, o tragovima i počecima umetničkog stvaranja, o antičkoj filozofiji i koječemu.

Jer sad: misliš o dimljenoj pečenici na akciji, o tome kako su kokice iz mikrotalasne nezdrave, o neplaćenoj kazni za parking i novom računu za telefon i internet.

Polako, ali sigurno gaziš kroz trivijalno.

– Dobro, hoćemo li malo da razgovaramo?

– Kako misliš to malo? Pa ti ne zaklapaš po ceo dan!

(Žmuova magija zadirkivanja dolazi do izražaja u nedeljno popodne.)

– Dobro! Znaš na šta mislim!

– Ubij me, ne znam!

– A gle, pametnjakovića! Mislim na PRAVI razgovor, a ne na sastavljanje spiska za prodavnicu ili roditeljsko sentimentalno ćeretanje.

– Kud ćeš „pravlji“ razgovor od priče o jajima, slanini i našem čarobnom detetu?

Dođe mi da ga gađam tim jajima koja još nije kupio. A znam, na nekom tamo kosmičkom planu, Žmu je uvek u pravu. Jer: šta da radiš sa raspravom o tome da li je Idi Amin veći zločinac od nacista? Ili da li su srećniji ljudi u Kanadi ili na Tajlandu? Šta da radiš sa rasplesanom filozofijom i polemikom o tome ko je bio u pravu: Platon ili Aristotel?

– Osećam se pomalo tupavo ponekad. Mogli bismo da uvedemo u redovan raspored poneku polemiku?

– Može, ako ništa ne izbaciš iz dosadašnjeg rasporeda! Ti tvoji razgovori su okej, sve dok nastavimo da živimo.

– Misliš da idemo u prodavnicu?

– Znaš ti šta ja mislim.

Žmu kao i obično, poentira bez filozofiranja. Šta da radiš sa praznim rečima i punim zaključcima, ako su ti prazne ruke? (I ne mislim na kese koje vučeš iz prodavnice.)

Nervoza je izašla iz kuće kulturno kroz vrata.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com