Da mi je neko rekao, da će osvanuti jutro u kome ćeš mi tri do četiri puta razbiti san, ulazeći u njega tiho I lagano, mirne duše bih ga proglasio osobom zrelom za neku ludnicu. Verovala ti meni, ili ne to se danas, devetog maja...
Dobro, hoćemo li da razgovaramo? Ovom rečenicom počinju sve Žmuove noćne more. Njome se otvaraju sve moje uplašene nesanice i razigrane nervoze. Tako otključavam nerazrešene unutrašnje dileme i strahove. Tako ih razrešene zaključavam. Žmuu uglavnom ništa nije jasno. Žmu uglavnom sve razume. Nervoza mi je sažvakala...
Te noći umrla si, Izabela. Kažu umrla si jer su te pustili iz zagrljaja. Rekli su mi da nije bilo nikoga da te drži za ruku dok si se pretvarala da si odrasla. Progutao sam toliko suza te večeri kad sam te video kako ležiš...
– Što gledaš to? – Ej, iz dosade. – Iz dosade? – Da, kad bolje sagledaš situaciju, to je izvanredan društveni eksperiment, znaš? Svi iole obrazovani ljudi treba to da pogledaju s vremena na vreme. – Zašto? – Da vide kakvi sve profili ličnosti postoje. – Za to postoje knjige. – Ma,...
Onaj osećaj kad vam se stegne vilica, kad krenete nešto da izustite i naprosto zaćutite...