21 dec ČARNA POPOVIĆ: PRINUDNOST POEZIJE

Kada u Google ukucate ime Čarna, ponudiće vam samo dve osobe. Jedna od njih je Čarna Popović, pesnikinja iz Pančeva, moja drugarica i ovonedeljna sagovornica i, što je u ovom slučaju ključno, jedna od najboljih srpskih pesnikinja (i pesnika!) najmlađe generacije. Ujedno i jedina pesnikinja kojoj polazi za rukom da joj Fejsbuk statusi budu jednako inspirativni koliko i poezija. Tako joj je, pored dve zbirke poezije – Autokanibalizam (Matica srpska, 2010) i Belo blato (Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančeva, 2012), objavljena i zbirka Fejsbuk statusa Za lajk, ne za ignor, ja sam rođena (KOV, 2011). Čarna je i član uredništva najznačajnijeg regionalnog pesničkog zbornika Rukopisi iz Pančeva. Kad ne piše – pleše, degustira vina i voli.

Kako pesnik reaguje na lajk, a kako na ignor? Koliko su spoljašnje potvrde važne za tvoje stvaranje?

Pesnik najčešće ne reaguje onako kako treba, a još manje onda kada treba. Ozbljnost na stranu, svakome prija da dobije spoljašnju potvrdu za nešto tako nestalno, unutrašnje koje najčešće izađe kao pesma. A najređe kao nešto dobro. Ipak, za pesnika, za svakoga ko se tako oseća, nema lepše potvrde od emocije koje izranja zajedno sa pesmom, dok ih, takve, neko ne uzme tu – na površini.

Dok Autokanibalizam odiše osećanjem kretanja kroz nešto hronično i nepopravljivo unutar sebe, u pesmama iz Belog blata primetna je, naprotiv, svest o promenljivosti unutrašnjeg prostora. Šta se dešava u procepu između dve knjige pesama i kako osećaš vlastite promene u kontekstu svoje poezije?

Uh. Na svu sreću je pisana verzija intervjua. U procepu između dve knjige dešava senešto jako čudno – život. Možda unutrašnjih promena, osim kolebanja,  i nismo svesni sve dok se one ne otelotvore, dok ne izađu nešto opipljivije iz unutrašnjeg iskustva. To je, što se mene tiče, jedna od lepših strana poezije koja postaje dokument za samoanalizu i psihoterapiju. Emocije nas teraju da se bavimo poezijom, poezija nas tera da se bavimo sobom. Ima li išta lepše od takve prinudnosti!

Doživljavam te kao vrlo plodnu i brzu pesnikinju. Čini se da dobru poeziju pišeš na dnevnom nivou.

Čini se. Tri objavljene knjige ne čine pesnika plodnim (htela sam da izbegnem asocijaciju na lastu, ali to je nemoguće!). Pre bih to nazvala nekom vrstom snalažljivosti, srećom, spletom okolnosti. Poeziju ne pišem svakodnevno, a pogotovo je ne pišem dobro na dnevnom nivou. Pre bi se reklo da je pišem loše na godišnjem nivou. Ali u svemu tome nađe se i nešto što valja. Nije to lažna skromnost, to je samo realnost o kojoj se ne govori, kao da je nedopustivo napisati nešto loše, ili još gore, ne napisati ništa. A kao i da je bitno!

Pančevo je danas postalo možda i najveći književni centar u Srbiji, ako se izuzme kvantitativna dominacija glavnog grada. U čemu je tajna veza Pančevaca i književnosti?

Da negiram pesmu – nema neka tajna veza za sve nas… Pančevce. Često razmišljam šta je to s Pančevom i književnošću, iz kog dimnjaka nedri pesnike, pa i dalje nemam odgovor na to pitanje. To je možda dobar znak da bi trebalo da prestanem da razmišljam o tome. Jedino izvesno je to da je Pančevo grad koji neguje svoju kulturnu tradiciju, nudi različite kulturne sadržaje, tj. obasipa, i književnost je, u svemu tome, samo jedna od grana umetnosti po kojoj se Pančevo izdvaja. Ispada da jedna lepota rađa drugu.

Pančevački Rukopisi već skoro četiri decenije imaju veliki ugled i veliki značaj za mlade autore cele bivše Jugoslavije. Mnogi istaknuti pesnici prve su radove objavili u Rukopisima. Kako ti vidiš ulogu ovog zbornika u savremenoj pesničkoj sceni?

Mala je verovatnoća da su neki od pesnika postali istaknuti zato što su objavili svoje prve radove u Rukopisima, ali im je to svakako pomoglo da dobiju spoljašnju potvrdu o kojoj smo već pričali. Svaka prilika za mladog pisca ili pesnika je dobra prilika, a Rukopisi su samo jedna od njih. Ono što je danas bitno i što Rukopise izdvaja jeste to da oni povezuju mlade sa prostora bivše Jugoslavije, i čine da se uvek iznova zapitamo šta je to što nas je razdvojilo i zašto se to desilo, kad Rukopisi, godinama unazad pokazuju kako je lako lepo se slagati. Zato su, makar meni, mnogo bitniji na jednom ljudskom, a ne pesničkom nivou (jer znamo da ljudi i pesnici nemaju mnogo veze jedni s drugima)

Kako ti deluje aktuelna pesnička scena u Srbiji?

Podeljeno.

Kolike su mogućnosti talentovanim autorima da dođu do izražaja?

Velike.

Ko su pesnici i pesnikinje iz generacije kojoj pripadaš na koje treba obratiti pažnju?

Znam kome pripadam, ali ne znam ko pripada tome čemu ja, navodno, pripadam. Postoje poezije koje volim da čitam, ali mislim da baš nijedna nije 1989. godište.

Neki iskusan savet za one koji počinju? Kako, odakle?… Možda i najvažnije: zašto?

Što se mene tiče, najbolje je uvek početi od sebe. Mnogo čitati, raznovrsno čitati, mnogo pisati, svašta pisati. Kao i uvek – na najvažnija pitanja nikad ne znam odgovor.

Zašto si ti crna ovca?

Zato što nikad ne znam kako da završim.

Srđan Gagić        

Fotografije: Čarna Popović