04 mar ŽUDNjA ZA ŽIVOTOM

Moji tvorci prolaze pored mene. Ponekad me i primete. Njihovi blicevi mi malo znače, golicaju već prenadraženu sujetu. Sve sam detalje ispitao do iznemoglosti. Ne mogu više ovako.

Kretati se. Decenijama se mučim tom mišlju. Kad bih samo…i bol me razdire. A na mom licu se ništa ne primećuje. Ista smela odlučnost. Isti pogled usmeren u simboličnu daljinu. Glumim jedan jedini pokret.

Oni kao da ne znaju šta imaju. Pognuti, užurbani, usitnjeni. Čini mi se da ih mrzim. Oblaci i beton.

Oblaci i beton su moji prijatelji. Bar ja tako zamišljam. Oblaci bi mi pričali o divljoj i razuzdanoj slobodi plutanja po beskrajnom nebu, o lepoti večnog putovanja. Beton bi razumeo moje patnje koje su nalik njegovim. Ali beton ćuti, ja ga ne poznajem.

Mnogo je vrelih snova prošlo kroz ovu hladnu glavu. Svaka ptica koja bi sletela na mene rasplamsavala je stare želje u novom ruhu. I bol je najveći kada unapred znaš, sve je uzalud.

Tišina. Noć. Nemir dana se ugasio. Volim noći jer su nalik meni. Sve miruje i mistika obavija trg. Na ulici nema gvozdenih gmizavaca. Tek poneki prođu, tiho poput utvare; ovo je moje vreme.

Živi sada spavaju, ja to ne umem. Moram da budem sam sa sobom bez prekida, bez odmora. Bili su nemilosrdni kada su me stvarali.

Noću poželim da sam pesnik. Da se oslobodim ove tuge i čežnje koju osećam. Bilo bi mi lakše kad bih ovu tugu zarobio u pesmi.

Okružuje me gomila dece. Nekoliko dečaka se penje na mene. Jedan mi se obesio o vrat, drugi mi se uvio u nogu. Da, mrzim te male, živahne stvorove. I jedino mi je zadovoljstvo u saznanju da će jednom umreti, ništavni i beznačajni.

Onaj koji ih vodi im priča o meni. Lepo je znati da nešto značim u uspomenama živih. Ali ja sam te priče čuo već toliko puta. Ja nisam samo simbol nekog događaja, ja sam više od toga. Moje postojanje nije određeno njihovim sećanjima. Tako ja često pomišljam da sam savršeno biće; i bar za neko vreme se utešim.

Kiša me čini srećnim. Kapi koje klize niz moju površinu me ispunjavaju radošću. Vikao bih da mogu, čini mi se da sam jedno sa svemirom. Čini mi se da ću baš sledećeg trenutka oživeti pod magičnim dejstvom kiše. Zaboravim se.

Bolje da me nema. Kome sam potreban ja ovakav, moje biće, moje potrebe. Niko me nikad neće razumeti. Sve je tako glupo i besmisleno…Pustite me odavde! Pustite me!

Jutro. Sunce. Ruga mi se svojim zracima. Ali ništa neće poremetiti smelu odlučnost i pogled uprt u daljinu. Neka mi se dive ti crvi. Ja sam bolji od svih, ja nešto značim. Podsmevaj mi se, sunce, ali znaj: ti umireš svake večeri, ja ostajem.

Ja ostajem…

Viktor Kosteski

Izvor fotografija: pinterest.com