08 apr Žmarci na uzici

U njegovoj sam sobi. Leži na krevetu, o koji svakih par sekundi udara noga stolice, na kojoj se klackam. Gleda me sa obožavanjem, zamišljeno se smešeći. Gledam ga i smešim se, zamišljajući kako ga u nekom drugom životu obožavam. No, u ovom imam nekog i mi ga ne preskačemo samoživo. Zabranjeno voće je uvek slasnije; mora da samo zato sedim ovde, iako se ništa između nas neće dogoditi.

*

Više se ne suzdržavamo. Opijeni, bežimo sa žurke i zatvaramo se u skučenu ostavu. Naslanja me na zaključana vrata i žedno me ljubi. Preplavljuje me strast koju sam nekada osećala sa onim koga sada varam. Uprkos tim mislima, izlazim nasmejana iz ostave. Ne pušta moju ruku. I meni je nevažno ko nas vidi i ko zna.

Kad god zakoračim u čitaonicu, već je unutra. Sam. Ne razgovaramo o onome što se dešava. Palcem desne ruke prelazi preko mojih vratnih pršljenova. Jedva držim na uzici žmarce koji svakog časa prete da će se otrgnuti i rastrčati po najudaljenijim krivinama mog tela.

Autorka: Miljana Vidosavljević

Fotografija: weheartit.com