27 jan Zlatni papagaj

Sunčan dan. Pomalo vetrovit, ali strašno topao. Imao sam utisak da se na celoj planeti čuju ptice, da svuda vladaju pozitivne vibracije koje su svakom biću izmamile osmeh. Osmeh bezbrižnosti, pravo oličenje sreće.

Tog prelepog dana, Luka je odlučio da napusti svoju zamračenu kuću, iz koje je retko izlazio. Kad je izašao iz svoje sobe, iz koje je i dalje dopirao Karl Koks, ugledao je prababu Milicu koja je, sedeći na trosedu, pila rakiju.

– Dobar dan – rekao je jutarnjim glasom.

– Potegni malo sinko, valja se.

– Što si tako otkinuta?

– Ponedeljak  – rekla je, jedva otvorivši svoje usne, iznad kojih su bili dugi, sedi brkovi.

– Baba, ti i dalje piješ za dušu Stanoju?

– Ja sam tvog pradedu mnogo volela! – viknula je, uplašivši nerazbuđenog Luku.

– Znam, baba, samo je preterano da toliko vremena provodiš uz alkohol.

– Vi mladi sve znate…  Gde ćeš sad?

– Idem do šume. ‘Ajde, zdravo!

Zalupivši ulazna vrata, našao se u svom dvorištu, koje jedino nije mirisalo na pokošenu travu. Trave je bilo u izobilju. Osećao je da će mu ona ući kroz nos i usta, da će ga ugušiti, pa je istrčao na ulicu kašljući.

– Izvinite, komšija, da li vam je dobro? – upitao je njegov komšija sa petog sprata, porodičan čovek, blagih crta lica, crne kose I toplo plavih očiju.

– Ma da, samo sam se na trenutak zakašljao  – odgovorio je Luka, boreći se za vazduh.

– Čini mi se da ste poprilično prehlađeni.

– Ma, jok.

– Stalno trljate nos i šmrčete.

– Navika… Kuda ste se uputili?

– Idem na groblje. Danas je tri godine od kako mi je umro sin – rekao je komšija veselo. – Nego, zanima me odakle vam tako čudno prezime, Pičkaš?

– To mi je od majke. Otac je uzeo njeno prezime.

– Nego, da vama nije hladno? Obukli ste kao za zimu i još se tresete. Da li vaše telo reaguje na sunce? – gospodin je ispucao pitanja  kao iz automatske puške.

– Doviđenja  – odgovorio je Luka hladno, nastavivši svoj put.

Uputio se ka udaljenoj šumi koja se nalazila u centru grada u kom, inače, nije stanovao. Voleo je tu šumu zato što mu se činila beskonačna, i ovako sam uvek bi našao nekakav razlog da se ne oseća tako. Osećao je kako su svi ljudi otuđeni jedni od drugih, kako ne mogu da se usaglase i osuđeni su na propast, a on se osećao kao čovek od koga je sve krenulo.

– Jeste, to je zbog droge. Ti si pajdoman i vetar koji te dodiruje postaje pajdoman. Vetar to prenosi na kišne oblake, pa voda u njima postaje pajdoman. Voda pada u reke i voda iz reke postaje pajdoman. Ljudi piju tu vodu i svi ljudi su pajdomani. Ti si pajdoman i ja sam padjoman, ali si ti početak zaraze. Od tebe je sve krenulo! Ti si uništio svet! – govorio mu je čovek koji je išao pored njega.

– Ko si ti, bre? – odgovorio je Luka uplašeno. Svoje sitne zenice i dalje nije mogao da raširi, ali je imao drhtavi glas.

– Ja sam ti, ti si ja.

– Šta pričaš?

– Ja sam ti, ti si ja.

Luka je trepnuo, a on je nestao.

– Ja sam nestao  – ponovo se stvorio lik pored njega.

– Ti si tu. Malopre si nestao. Šta se dešava? – čupao je svoju dugu, smeđu i masnu kosu.

– Nažalost sam tu, ali treba da uđem u tvoju glavu.

Luka je ponovo trepnuo, a on je ušao u svoju glavu, ušao je u sebe. Zastao je, osvrtao se, ali nije mogao da nađe čoveka koji je malopre bio pored njega. Mislio je da opet ima halucinacije, pa je ubrzo i zaboravio šta se desilo. Ponovo je vratio osmeh na lice i hitao ka šumi. Zamišljao je kako će, obasjan suncem, ležati  ispod krošnje nekog starog drveta I raditi ništa. Samo želi da se prepusti prirodi i vetru, koji bi se igrali njegovim sasušenim mozgom.

Na ulazu je zastao. Opet je čuo poznat glas i ugledao poznatu facu.

– Kako je fascinantan ovaj čin ulaska u ovo savršeno mesto.

– Opet ti! – odgovorio je Luka ljutito – Šta ‘oćeš?

– Hajde da prošetamo zajedno i nađemo neko savršeno drvo.

– Kako znaš šta želim?

– Znam.

Luka je protrljao oči, on je ponovo nestao.

Nastavio je da korača veoma sporo, pažljivo gledajući svako drvo. Nije uživao u mirisu, nije uživao u zvucima, samo je tragao. Činilo mu se da je želeo da postane drvo, mislio je da će beskonačno biti živ onda, da će biti bezbrižan, da će biti koristan.

– Kako ne vidiš ništa sem drveta?

– Šta sad ‘oćeš?! Zašto me prekidaš?! – odbrusio mu je Luka.

– Pogledaj me – Luka je hladno okrenuo glavu k njemu. Zenice su mi i dalje bile kao glava od čiode, lice upalo, a usne spržene. – Zar me ne prepoznaješ?!

– Ne  – hladno je odgovorio.

– Ništa, baš, ne primećuješ?

– Ne.

– Pogledaj! Zar ne vidiš da ličimo? Zar ne vidiš da sam izašao iz tvoje glave? Zar me vidiš da sam ti?

– Šta pričaš ti?

– Pogledaj samo.

Luka ga je pogledao, uvideo je sličnost. Video je sebe. Potom je protresao glavu i on je nestao. Nastavio je da korača još sporije, još pažljivije posmatrajući drveće. Ugledao je savršeno drvo. Kad mu se približio, ugledao je zlatnog papagaja. Na drvo je, u sekundi, zaboravio. Zaprepastio ga je taj zlatni papagaj, koji mu je sleteo na rame. Počeo je polako da mu se spušta niz ruku, zastavši između nadlaktice i podlaktice. Luka ga je gledao začuđeno, a papagaj je polako približavao svoj kljun Lukinoj koži. Dodirnuo ga je. Luka je na trenutak živnuo, osećao se kao Bog. Zatim je pao kao pokošen.

***

– Luka, Luka! – drala se mlada Milica, koja se nalazila u malom kupatilu. Lukina glava, bila je položena u Miličino krilo. Mazila ga je i ljubila. Oko njih bila je krv, praznina, a iz Lukine ruke i dalje je virio špric.

Autor: Nikola Popadić

Fotografije: favim.com