11 mar Zima

15.2.2012.  Zima. Budim se. Sunce. Osećam ga kroz navučene šalone. Nisam otvorila oči, ali znam da je tu, osećam njegovo prisustvo. Tripujem da je proleće. Sve je lepo. Osmeh. Razmišljam ili zamišljam mogla bih da pozovem dotičnog na klizanje na Adi. Da to bi bilo kul, u fazonu: “Hoćes da se klizamo po suncu tj. po ledu na Suncu?“ Već sam tamo, romantika pod Suncem. Mesečina je već izlizana. Gledamo se, toliko sam usredsređena na tu scenu da nikako da se poljubimo, samo se gledamo. U glavi samo taj momenat susreta. Ma, pustiću mu poruku. Šta da napišem, hiljadu varijanti, koja je najbolja… “Da li si ikada vodio ljubav na ledu? (čitaj ljubio se, nemam nameru da se stvarno svlačim na ovu zimoću). Ada, klizanje za dž, ‘ćes?“ To je sve što imam, zvuči kul. Razmišljam sigurno će pristati, ne razmišljam u suprotnom pravcu. Nikad ne vidim negativan ishod, uvek je sve u plusu, po mogućstvu u debelom. Fabula se nastavlja. Dan je savršen, neizvesnost, pogledi, oni dodiri koji se mogu nazvati i skoro dodiri, najlepši. Leptirići i ko zna koji sve insekti u rojevima struje kroz naša tela. Ono nestvarno. Kada sam bila mala nakon odbačene ideje da postanem prodavačica (nakon saznanja da ne idu sve pare njima već poslodavcu) htela sam da budem pisac. Uzela hartiju i olovku i sela. I ništa. Šta da napišem? A evo sad, arhitekta sam, neki umetnik, lelemudan, sanjar, inženjer, prodavac magle, šminker, uobraženi sujetni stvor u slobodnom tumačenju današnjeg “običnog“ sveta, a olovku ne ispuštam. Imam potrebu, kao kad ti se mnogo piški, pa ako ne odeš pući će ti bešika. Pripisujem to tebi, srcu, svom svetu, mojoj  “trenutnoj“ fazi u životu. Možda se nikada nisam našla u ovoj fazi, tripu. Znam da jesam. Možda nisam imala ovoliko godina, (ne)zrelosti, kukavičluka da tebi sve ovo saspem u lice, a ne papiru. Možda. Dok ispisujem rečenicu u glavi već imam sledeću, a htela sam samo nešto da zapišem.

Divan dan ovaj prolećni 15.2. u mojoj glavi. Opet razmišljam, i šta posle njega? Tu osećam zimu, da li zbog pitanja ili zbog spoznaje da je napolju i dalje minus, bacam sve u vodu. Povlačim vodu, ode sve u komunalno preduzeće, pa dobro, sad bar znam zašto plaćamo astronomski infostan. Dala bih nekom da pročita ove moje brljotine, kome? Da li? Želim da vrisnem sve ovo naglas, da okačim na face, da kako da ne, želim da sebično zadržim svaku svoju misao samo za sebe. Možda da dam nekom čisto da mi potvrdi da sam/nisam normalna, a kao i obično briga me kako će me taj neko videti. Juče sam ugasila face, pun mi je više kurac da gledam te lažne profile. Face=bajka o uspavanim prinčevima i princezama. Ne želim da budem deo tog sveta, iako nikad nisam ni bila. Opet On. Osmeh. Sama. Muzika do daske. Odoh da čistim po kući i smeškam se. Ima li šta lepše?

Autorka: Mia Marković

Izvor fotografija: tumblr.com, infosportal.com