18 jun Želim

Prošao je još jedan dan.

Želim da budem negde drugde, sama. Želim da budem negde drugde.
Želim da budem.

Čekam da se nešto desi. Napolju je tišina. Ne nedostaje mi buka, samo je čudno što je tišina.
Najviše volim da šetam noću. Sve ostale šetnje nemaju taj mir koji nosi noć.
Sve ostale šetanje nemaju Mesec.

Ne želim da budem sama! Zašto bi iko želeo da bude sam?!
Želim da budem ovde, ne želim da odem.
Želim da ovde bude drugačije, da ne moram da odem.

Tražim neku knjigu, koju sam nekad čitala. Knjiga je bila o svemu. O svemu što je meni sada trebalo.
Želim da čitam. O slobodi, o izboru, o životu.

Kada život zaista počinje? Onda kad shvatiš da je već odavno počeo.

I onda trčiš nekuda, žuriš da stigneš, a nisi siguran kuda hitaš. Ne možeš sebe stići.
To te tišti. Ti si negde utekao sebi, pa se tražiš.
A vremena kao da nema više.
A u stvari si tu, u sebi.

Nekad moraš da pustiš sebe da dođeš sebi, da se sretneš sa sobom kao nekad. Da popričate o svemu, da se utešite, ti i ti.

Da odete u onu šetnju zajedno, jer u šetnji sa Mesecom niko nije sam.

Želim da odem negde gde se Mesec noću uvek vidi! To želim. Da šetam dugo, i tiho, i da napolju bude svetlo, onako kao kada napada sneg. I zimi, i leti.
Želim da idem svojim putem, koji sam sama sebi našla.

Da idem, a da ne odlazim.
Želim da se vraćam, sebi.

I Mesecu. Da ni Mesec ne bude sam.

Autorka: Milica Popović

Fotografija: weheartit.com