23 feb Zalazak

Dugo sam razmišljao o čemu bih pričao. Nosio bih često blokčić i olovku sa sobom da pribeležim bilo šta zanimljivo što bi mi palo na pamet. Papir bi ostajao prazan, povremeno bih našrvljao neki oblik ili čudnu životinju iz dva-tri poteza, ali bez ikakvih reči. Ubijao sam tako vreme u pošti, ili onda kad sam više od sat vremena čekao u banci da mi pronađu karticu. Švrljao sam po onim njihovim prospektima i dremao za stolom pred besnom radnicom. I prestao sam zapravo ovo da radim, da pišem. Valjda kad se tako slobodno baviš time, dosadi ti posle nekog vremena, splasne ta želja da zabeležiš bilo šta, čak prestaneš i da primećuješ stvari okolo koje su vredne reči. Sad ću pisati o vozovima, o odlascima u gradove i o prestanku zime, i o svim tim lakim i vazdušastim stvarima koje umeju da na kratko zaleče i zasite one nevidljive i nezasite delove čoveka.

Putovao sam vozom na sever, i čitao knjigu koju mi je poklonila. Drugu knjigu koju sam ikad dobio. Ako želiš da vidiš sve onako kako zaista jeste, treba da se voziš vozom. Samo kroz iškraban prozor voza možeš videti brdo domaćih životinja koje nisu vezane i ograničene, i koje su već navikle na huktanje motora. Videćeš i sve one male i trošne kuće naseljene kraj pruge, i sigurno ćeš poželeti da saznaš kako žive ti ljudi i da li im je žao što ne putuju tamo kuda i ti. U tunelu nećeš ništa videti, mrak je. Pre ulaska u grad, proći ćeš kroz kraj koji je nekad bio industrijski. Sada je to samo slikarska paleta blatnjavog lišća, rđe, garavih dasaka i oronulog betona. Drugi put sam putovao jugoistočno. Putnici su uspavani, kao da voz putuje večno, a oni zaleđeni u momentu. Dajem kartu kondukteru. Danas sunce zalazi nešto pre pet časova. Voz stiže par minuta posle pet, tako da iz grada neću videti zalazak. Iz voza je zalazak drugačiji od onih običnih. Još je bolji ako voz prelazi most, onda se ceo vagon ispuni narandžastom toplotom, a podrhtavanje voza pod šinama te drži budnim i svesnim, i sve to izgleda nekako blago i mirno, skoro kao rođenje, bar me na to podseća. Izlazak iz voza je istovremeno i strašan i olakšavajući. Nešto kao potapanje kesice čaja u vrelu vodu. Promena nečeg običnog u nešto novo i lepo. Tih par trenutaka si potpuno sam, sve dok ne pronađeš ono zbog čega si došao. Tih par trenutaka razmišljaš gde je ona, i šta radi, da li uopšte misli ikad o tebi i može li upravo da zamisli da si negde na drugom mestu. To je ono kad kesica pusti boju u vodu, pa lagano boji vodu. Grad naprasno postaje hladniji, a izlaskom na otvoreno pozdravlja te i vetar. Ako je zalazak u vozu bio rođenje, onda je ovo prvo kupanje ili šišanje. Strahovi prestaju kada pronađeš svog vodiča. Kreneš u kratak istorijski obilazak, da se ne osramotiš posle jer nisi bio tamo gde je onda bilo ovo, a tamo pored toga ono, pre mnogo godina, dok još nisu postojale leptir mašne u raznolikim dezenima. Večera i odmor uz blejanje u šarene ekrane televizora i telefona te još više odvrate od loših i vrlo nepotrebnih misli, a kad ponovo čuješ kakvu si novogodišnju čestitku napisao, koja je inače uručena mnogo kasno, nasmeješ se jer ti bude čudno da si zaista takve lucidne i detinjaste, a ipak iskrene i ozbiljne želje poželeo. Uveče se obučeš lepo i uredno, jer si u novom gradu, pa ne bi bilo na mestu da ideš napolje u trenerci i majici „za oko kuće“ koja je toliko puta umazana pastom za zube, raznim namazima i jelima, da više podseća na nadrealističnu sliku ognjišta Indijanaca iz Arizone, nego na odevni predmet. Sutra pokušavaš što slikovitije da zapamtiš pogled sa prozora, jer ko zna kad ćeš se opet vratiti da na par dana odložiš svakodnevne nevolje u ad akta. Ne proživiš poslednji dan u gradu kao da ti je zaista poslednji, ali ga proživiš dovoljno dobro da se oznojiš i umoriš, pa jedva čekaš da stigneš kući i popiješ taj čaj koji se možda već blago ohladio. Povratak je najduži put kući. Mislim da znam jedine dve vrste poštenih ljudi – oni koji ispune obećanja koja su dali pijani, i oni koji ih ispune kad ih daju pred rastanak. Nisam nešto previše pošten. Opet dajem kartu kondukteru. Jedan putnik je promašio stanicu. Valjda svi mi ponekad promašimo stanicu.

Noću sam šetao, uvek istim putem. Doputovao sam, a šetnja je bila ponovno otvaranje strogo poverljive fascikle koja je par dana skupljala prašinu. U njoj je sada još veće brdo papira, imena, datuma. Pomislih da će vreme rešiti sve te probleme. Ali vreme nije rešenje problema koji se ne počne rešavati na vreme. Pozajmi, vrati i uzmi svoju knjigu. Plati račun, uplati kredit i pozovi je na kafu. Da, sa tačno trideset šest dinara u novčaniku možeš eventualno da dobiješ pola kugle sladoleda, bez korneta. Sutra ideš tamo, i srešćeš onu drugu, a ona će opet oboriti pogled. Za tri dana je neki praznik, pa ćeš jesti sendvič i opet nešto suvo. Ošišaj se, to što ličiš na Krusoa ne možeš pravdati time da opet puštaš kosu. Zatvorili su pekaru u kojoj radi ona lepa i uvek razočarana devojčica. Sad ne moraš dužim putem da ideš do čitaonice, gde ti ime ima šest slova. U menzi pet, a kući te oslovljavaju sa četiri. Inače ima sedam, ali ko još to pamti i da li je uopšte i bitno?! Obriši patike, izbaci smeće, čestitaj rođendan, javi se kad te zovu, budi strpljiv tad. Najavili su sneg, ali prvo kišu. Trebao bih izaći napolje dok je još solidno vreme. Imao sam sreću da je svako jaje iz kartona od deset komada imalo po dva žumanceta. Izbegavam da gazim po uzdignutom delu parketa, da škripa ne probudi cimera. Po ko zna koji put puštam isti album, iako imam bar desetak koje treba da preslušam i napišem opis, ali odugovlačim. Čaj je prejak, mleka nema, nema ni meda, sve smo strpali u neku rakiju. Ali dobro, dobio sam duplu kajganu, nešto mora i da ne bude po meri.

Vozovi voze i dalje, prelaze mostove i rađaju zalaske. Prolaze kroz njena mesta i dovoze turiste svojim vodičima. Ja peške ne planiram da pređem most i prođem kroz tunel ka brdu, nije moj red. Možda prošetam do pola, da pogledam neki brod ili tanker i upitam se ko je njih naučio da plutaju.

Do tad me čeka najlepša obaveza, treba snimiti neke gitare za pesme benda koji se skupio na ulici, koje će ona slučajno čuti, a neće ni slutiti da su te ruke koje sada stežu komad drveta prožet žicama, nekada držale nju.

Autor: Tihomir Škara

Fotografije: pinterst.com