07 apr Vreme je

Vreme je.
Vreme da se okreneš i odeš.
I nikad se ne vratiš
Ako mozeš.
Vreme je da se kazaljke poklope i otkucaju ponoć.
Jer vremena više nema.
Nema više ničega u ovom parku i gradu.
Klupa stoji prazna ispred mog stana, a pas u stanu pored ne prestaje da laje.
Lavež se sve jače širi sobom.
Potpuno belom.
Golih zidova, bez i jednog detalja, i jedne sitnice koja seća na tebe.
Prazna.
Kao ti i ja.
Nedovršena i uništena.
Unakažena bez mogućnosti popravke.

Zidovi se farbaju preko dana, ne noću.
A sada je mrak.

Tih glas dopire do mene i teški koraci se čuju u daljini.
Pokušavaš nešto da mi kažeš ali sve je uzalud.
Tvoje nove cipele se previše čuju.
Mrzim ih.
Znaš to dobro.
A namerno udaraš sve jače i jače.
Da te čujem.
Da znam kada otvoriš vrata našeg stana i zauvek ih zalupiš.

Telefon zvoni neprestano i stvara ludilo.

Ne mogu više to da slušam.

Dozivaš i jecaš,ali nebo je tamno.
Crno je previše.
Bez zvezda i oblačka.
Bez svetlosti u potpunoj tami.
Ni onoj najmanjoj.
Čak ni ulični lampioni više ne svetle.

Ugasili su se u dvanaest i jedan minut.
Minut nakon što si otišao.

Kazaljke su se poklopile davno.
Nije nam trebala ponoć da shvatimo.

Autorka: Katarina Mitić

Fotografija: tumblr.com