20 avg Vratite mi avgust

Tragovi nekih dodira nikad ne nestaju. Neki se susreti dese, probude neko skriveno, drugo ja, izazovu osmeh, ali udome i čežnju.

Ona je devojka koja veruje u ljubav, osećaje, istinu, životne radosti i optimizam. Carpe diem je rečenica kojom se rukovodi od onog trenutka kada je u drugoj godini srednje škole čitala Bokača i Petrarku.

Duboko u sebi, ona je renesansni čovek, ali nekako sakriven, stidljiv, nekada nesiguran. Sa ljudima koje poznaje opuštena je, govorljiva, kažu duhovita. U glavi joj odzvanjaju reči njene sestre:

-Nekad si kao dve osobe, obe znam, ali su mi nespojive. Jedna si kada smo u društvu dobro znanih ljudi – zabavna, rečita, nasmejana, a onda se pred nepoznatima zatvoriš i postaješ neka druga – ćutljiva, nepoverljiva, nekad čak sa izrazom dosade. Upozoravam te –  želim da budeš moja ti – najbolja ti koju znam.

I bila je… tih dana bila je drugačija, otvorena, poverljiva, prepustila se trenucima, verujući da samo trenuci i vrede, samo se detalji pamte, neki dodir, neka reč, pogled, osmeh,…

Oduprela se razmišlanju i prepustila osećajima. Nije znala ko je on, nije znala da li je taj za kog se izdaje. Tragove sumnje i nepoverenja sklanjala je. U njegovom zagrljaju osećala je čudesnu slobodu, bezbrižnost i nadu, osećala je čistu, ničim nepomućenu sreću. Na dah od njegovih usana, na treptaj od njegovih, u isti mah i pitomih i zastrašujućih očiju, bila je zarobljena u tom trenutku potpune predanosti.

Želela je  da taj tren sačuva u sebi.

Bojala se da on ‘’ne čita’’ dobro ono što je u magli njenog setnog pogleda, da ne shvata da su neme istine, koje se samo u očima mogu sagledati, istinitije od svih drugih istina.

Svih onih dana, kada su ih daljine razdvajale, gušila je sumnja. Lagano se vraćala onoj drugoj ja, tajnovitoj, stidljivoj, zatvorenoj, nesigurnoj,… I ćutala je o njemu, o večerima u prestonici, o osećajima. Verovala je da su  to sa njim samo trenuci, možda da je te trenutke samo umislila.

Nije ih umislila, bili su retki i napola lažni. Đavo je iskušavao, Iako se opirala, potražila je njegovo ime. Nije ga nasla.U glavi joj je odzvanjao naslov Markesovog romana O ljubavi i drugim demonima. Našla je iste te oči, isti osmeh, ali drugo ime. Sarkastično se osmehnu, tiho ponavljajući reči Šekspirove Julije: ‘’Šta je ime?’’

Nije mislila  ni o čemu konkretno. Takvih se stanja najviše bojala. Volela je  svoja maštanja, svoje vizije nekih događaja, svoje osećaje, ogoljene i doživljene. Nekad im se čak i otimala, plašeći se da će ih tako od sebe oterati. Ali u tom trenutku, htela  je da im  se prepusti, ali bol, strah, osećaj nemoći, osećaj da je bila naivna, prevarena, paralizovao je svu njenu imaginaciju. Dala je znak da zna. Nije mogla pobeći od sebe same.

Trepavice njenih zelenih i njegovih divnih crnih očiju, nisu se vise ukrstile. Jedne noći, prenuo je zvuk fiksnog telefona. Nemir je obuzeo. Čula je njegov glas, jedno ‘’Nedostaješ!’’, jedno ‘’Zar ne možeš da pričaš?’’, čula je svoje ime sa njegovih usana, zbunjeno slagala  da  nije ona ta i spustila slušalicu.

Svi su se damari njene duše probudili. Strah i tuga, pritisli su je. Samo su njene oči sjale u mraku, nemoćne da se prepuste snovima. Gledala je u policu sa knjigama, nazirući u tami naslov kojem bi se prepustila. Ali i tom nagonu se oduprela. Zoru je dočekala sa papirom u rukama. Na njemu je samo jedna rečenica: ‘’Vratite mi avgust da svoje misli i osećaje ka drugom suncu usmerim’’.

Autorka: Ivana Cekić

Fotografija: weheartit.com