03 sep Voli me offline

Pakuje kofer za more. Tri peškira, dva kupaća kostima, japanke, dva para baletanki. Mleko i ulje za sunčanje. Haljine i majice nije brojala. Preko njih slaže slike ostrva koje je videla i pre nego što je kročila u krug. Krug koji je posoljen i oivičen morskim mirisom.

Letnja plejlista je narezana i spremno čeka uši. Boks cigareta je na vrhu torbe i spreman je za prljanje pluća.

Knjige, pasoš, novac i očekivanja idu u torbu. Da budu uz nju.

Nos, meki pramenovi kose, ožiljak na kolenu, plavi nokti, disanje i srce – spakovani. Da budu uz nju.

Seda na kofer.Ubrzano diše i bori se sa rajfešlusom. Pobeđuje ga. Ovim zatvaranjem je spremna za neko novo otvaranje. Za put. Za sebe na putu. Za sebe bez obaveza.

I onda stigne.

Par dana se meškolji u ležaljci. Sunce klizi niz obode suncobrana od trske. Boji joj kožu. Poigrava se sa pegama i širi ih. Red hladnog frapea, red knjiga, red talasa. Malo borovih iglica, peska i plavo-belih obrisa kuća. Mnogo fotografija za Instagram. Uhvaćeni momenti i detalji. Da li ih je stvarno uhvatila? I čemu? Da dokaže svima da joj je lepo? Šta je dokazivanje? Šta je lepo? Gde je tu ona? Da li je sa filterima ili bez?

Mnogo pitanja i pogled uperen u nebo. Nebo je ćutalo.

Kreće ka slanoj vodi. Pliva. Gnjuri. Zaranja duboko u plavetnilo i hladi misli. Onda se vraća na površinu. Održava se na vodi. Telo se opušta, lagano. Ispod trepavica priča sebi realnost, lagano:

Imam potrebu da popravljam ono što nedostaje ili što ne valja. Sve češće pravim pogrešne izbore, a onda tim pogrešnim izborima dozvoljavam da mene prave. Još uvek mi nije jasno kroz koji prozor iskoči ljubav, a uskoči dan. U kom momentu se to desi? Trudim se da sa nekim nešto podelim, da ga shvatim i da svemu tome dodam malo čarolije. Čak je i čika Ajnštajn rekao da smo bez čarolije,mrtvi. Ili tako nekako. Loše parafraziram, ali smatram da je Ajnšatjn bio faca i  da mu treba verovati. Dakle, čarolija ne može biti loša stvar. Loši smo mi. Volimo se online. Volimo se profilima i fotkama na kojima smo strašno kul.Često imamo romantičnu verziju ljubavne priče i pre prve rečenice. Rečenice koju smo izgovorili uživo. Izgovorili. UŽIVO. U četiri oka. Ložimo se na internet pakete koje serviramo jedni drugima. Do onog jutra, kad shvatimo da to nije bila ljubav. Da je to bila izmaštana verzija nečega što smo videli online. Nečega što nismo osetili. Onda raskidamo. Jebiga, ne odgovara nam boja mašne na paketu i onaj celofan zna iritantno da šuška. Bacamo paket u đubre. I odlazimo sa mišlju da je onaj drugi barem malo mislio na nas. Da i on barem malo pati. Suština je ta, da tog drugog baš zabole.

Dvojka si! Recka si!

Prestala je da se održava na vodi. Još jedan zaron i kreće ka obali. Shvata da sve ovo vreme trči za ljubavlju, dok pored prolaze sve druge stvari. Shvata da pripada generaciji koja je uspela čak i seks da pokvari. Generaciji koja više analizira, nego što uživa.

Shvata da više ne želi da bude ničiji paket. Da je ljubav ono što ne želiš da priznaš sebi, a kamoli da podeliš na mreži. Isto je i sa srećom.

I nema potrebu više nikog da zadivi.

Trčanje prestaje.

Lagano izlazi iz vode i briše se peškirom. Smešta svoju guzicu u ležaljku. Uzima telefon i pravi selfi.

#nofilter #nomakeup

Ispod fotografije ispisuje: „Pegava, debela i srećna“.

Ta devojka iz priče sam ja.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Tijana Banović