24 apr VIKEND U BOJI

Iza njega je ostao prsten, unikat od žice i crvenog kamena, rad njegove drugarice koja je diplomirala na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu i sada nema posao.Ostala je i zelena torbica, takođe rad cure iz njihovog društva koja šijena crno.

Izgužvana posteljina i privid iritirane kože, kao da brada još uvek bocka. Jutarnja želja. Čudno, nema onog gunđanja kada uključim stari televizor da se opustim od posla. Nema smeha kada nedeljom puštaju neprevaziđene komedije koje vade iz naftalina. Tu su poklonjene knjige i detinjasto sačuvani omoti od čokolada: „Hug me“, „Kiss me“, „Love me“.

Dopola ispijena flaša meke rakije od šljive i meda. Diskovi. Ozbiljni filmovi kojih sam se bojala. Govorio mi je: „to je život, sve nas to uglavnom čeka“. Muzika. Novogodišnja čestitka. Dogorela ukrasna sveća. Večernja želja. Fotografije. SMS poruka.

Kada osmogodišnja Hani, blesavi zlatni retriver u formi skoči na njega, on je mazi i zadirkuje. „Hani, what’s your mental age?“  Prokleti filozof bez stalnog posla. I njegovi ćaknuti roditelji. Zbog njih je i morao da bude namćor.

Baba je pitala za njega. Shvatila je zašto sam fiksni telefon onog oktobarskog dana prenela u svoju sobu i zaključala se. I zašto su mi oči bile vlažne.

Posle njega je došlo i proleće. Vikend u boji kada psa šetam punim plućima i češće se smejem. Dan kada odlučim da odgledam i te „ozbiljne, teške filmove“. Jer to je život. Ono što nas zaista čeka.

Autor: Marko Antić

Fotografije: favim.com