18 okt Vetar (M. Šitake)

Stajao sam na ovom mestu
pre mnogo miliona godina,
pre mnogo plaćenih računa i mnogo plaćenih žena.

Stajao sam isto kao sad,
sa hladnim rukama, tišinom i sivim nebom iznad sebe.

Stajao sam i gledao te.
Stajala si na istom mestu na kojem sad stojiš.
Tada si odlazila.
Sada se vraćaš.

Koliko smo života živeli u međuvremenu, draga?

Gledaš me istim crnim očima,
u ruci isti crni kofer.

– Plači, draga, slobodno plači. I moja kosa je seda.

Iz tvog grla je izleteo jedan glasni uzdah,
koji si presekla strahom i nastavila da me gledaš.
Kao ranjena kučka.

Suza ti se naglo skotrljala niz obraz
sve do vrâta, i ostala tu.
Kao spomenik tebi, meni i nama.

U ovom trenutku, posle mnogo miliona godina, mislim da sam uspeo da osetim bol.

– Plači, draga. Zaboravio sam kako to zvuči.

Prekrivaš lice rukama. Stidiš se bora, kofera i mene.

Stidiš se svega što sam zaboravio.

– Plači, draga, zaboravio sam kako dišeš.

Spuštaš kofer i pružaš mi ruke.
Preplićem svoje drhtave prste sa tvojima.

Vetar otkida jedan list sa grane.
Otima ga.
Udara.
Vuče.
Prisvaja ga.

Nosi.
Čuva.
Miluje.
Uči ga
i nauči da leti,
prvi i poslednji put u životu.
A onda list dodirne tlo,
sasvim tiho.

Kažeš mi da tek sad znaš da me više ne voliš.
I ja tek sad znam da te više ne volim.

– Plači, draga, mnogo plači.

Isplači mnogo miliona godina, pa da idemo kući.

Grliš me, snažno i bespomoćno.
Mirišeš na kraj i početak jednog puta,
i na sve lišće koje smo u putu zgazili.

Autorka: Ivana Gvozdenović

Fotografija: favim.com