Ko se nada taj i strada,
pa ga ponoć raskomada
Kao tablu od pikada, bez balada i fasada,
Lome hiljadu tornada
bez pardona,
bez kondoma
Strah od smrti i aviona, pa se držim megafona

Sa betona, tona snova,
amper bezveznih parola
Noćne more,
Misli gore,
Hoće mnogo pa sagore
Zvona zvone, ko će kome,
Svako svome, neko nikome,

Ipak vešto sakrijem tikove kada ugledam sve te likove
Utišam krikove,
sačuvam trikove
za neke sebi slične frikove
Koji sanjaju,
Dok nas proganjaju i nove svetove izmišljaju
Možda za mene,
možda za tebe, novi naslikani svet
dok ispaljuješ konfete

Visoko, svuda po nebu,
daleko, tamo daleko, od svih tih sranja,
ratnih stanja,
blamiranja,
blefiranja,
deprimiranja
degradiranja

Docrtaš smajli na tom licu,
svet je tvoj i klziš niz ulicu
He, udomiš džukce lutalice,
izgubiš čarobne cipelice
Jer Pepeljuga je bajka
A čarolija kratkog daha,
samo blef i obična varka,
žuta štampa, Aladin, duh i glupa lampa

A zagrljaja nikad manjka,
da se sakriješ od ludaka i bedaka
Da ne slušaš mlataranje tuđih koraka
Preskočiš nebo preko svih krovova
Dođeš do duge, ostaviš tuge
Možda postanemo bolji gledajući jedne druge

Tražim te, sanjam te, mrzim te,
Definitivno,
Instinktivno,
Destruktivno
Inutitivno
Tek onako- preventivno