21 jan Veliki rat

U kolevkama Solunskog fronta, 1918.

Veliki rat, feljton: „Postavljeni smo pred svršen čin, svega nekoliko žrtava masovnog sadizma deli nas od proboja fronta. Osetili smo gubitak, grozničavu glad, otrovni zagrljaj epidemije. Ovo je poslednji korak, korak u beznađe, izgubljenu generaciju.“

15. septembar 1918.

Osvit rumene zore najavilo je nezasito rikošetiranje horizonta sa čijeg je mesta počinka potekao klobuk dima, cvileći u tišini puščanih cevi. Miris sagorelog baruta ponirao je u rovovsku utrobu, sa čije se ivice uzdizala nepravilna artiljerijska konstanta. Usamljeni kundaci, pohranjeni duž samoniklih ratišta, tonuli bi u puteni zjap krvoprolića, oplodivši omraženu tresetnicu čovečanstva. Bačeni niz etar močvarnog zgarišta, lica umivenih bojnim otrovima, pogrdom nebesa oskrnaviše, gluva i nema.

„Formirajte manevarsku jedinicu!“, izgovarao je oficir, jetko ispljunuvši grumen prašine.

Njegovo optočeno ordenje i kolajne poskakivaše sa snažnog torza, parajući paljbeni intermeco. Vojni ešaloni, prepušteni pedljima poroznog tla, pokorno prihvataše ordal, izričući poslednju molitvu kroz stegnute pesnice. Maliciozni šrapneli, trovali su garnizonsko tkivo, rasporivši meso „ničije zemlje“.

„Napred, u slavu ili smrt!“, vrištala je hrpa bezličnih mašina, napredujući ka liniji fronta.

Kakofonija njihovih glasova posrtala je pred zažarenim topovskim otvorima, kraj čijih je pročelja siktala vatrena guja. Sa murala ratnih duša, odabrao bih jednu, onu čije me oči probudiše iz memle defetističkog poimanja opstanka, dužica nebesko plavih, podbulih kapaka sa čijih je ivica meandrirala šara, razlivena pod suzama nevinosti.

„Vidim vatru, braćo moja, izgaramo zajedno, ova noć pustoši naša tela, skončajmo sjedinjeni, večna je slava naša, u smrti!”, izgovarao sam u prostor pobedonosne tame, očiju prikovanih za njegovo mlado, okoštalo lice.

Stara brojanica plesala je na umornom povetarcu, tražeći uslišenje, zarobljeno u natkrivajućim oblacima. Nepomičnog izraza, očiju đeramski dubokih, čuvao je naherenost osmeha u uglovima usana. Na nejakim ramenima počivaše epolete, obesnaživši rigidne poglede zaraćenih.

Beše to izvrat tišine za palog borca, kraj čijeg smo odra zapevali psalme, hvalospeve, polažući blato na spokojno telo, zalivši ga presahlim suzama muškaraca.

Melodija usne harmonike klizila bi ka spoju palca i kažiprsta, zamirući u šakama kliconoše, čiji je dah zaudarao na mokru divljač. Potrčavši poljem minulih štalhelma, posegnusmo za epilogom Velikog rata, sudbinom predvođeni. Naša poslednja misao bila su deca, deca koja su u naletima dima napuštala zavičajne krajolike, razorene, neprepoznatljive. Svoje živote prekidamo njima u čast, ostavljajući svega uspomenu na prošlost njihovih življenja, uspomenu i sećanje na one tople dane, dane bespovratne radosti i slobode. Zvuk aberdara dopirao je iznad naših glava, poput tihe uvertire u nepoznato, vanvremeno, zagrobno sivilo.

Slava ili smrt.

Autor: Galić Marko

Fotografije: desura.com