29 avg Uno momento

Sećam se, pre jedanaest godina, kada je meni bilo deset godina, negde u ovo vreme, drugarica i ja se nismo odvajale. J. je živela na drugom kraju grada, išle smo u različite škole. A raspust se bližio kraju, što je značilo početak škole, sa njim i manje vremena za druženje. Nije da smo imale u tom uzrastu mnogo obaveza, ali su se od nas očekivale dobre ocene, pa i nismo imale mnogo vremena za dangubu. Tu bi se našlo i poneko takmičenje. Možda još neka dodatna, vanškolska aktivnost. Tako da smo se, kada se raspustimo, trudile da nadoknadimo sve propuštene zajedničke trenutke, sva glupiranja, smejanja, pevanja Bajaginih pesama po parku, pevanje pred mamama, koje su nam bile glavni žiri. J. je bila (i ostala) pravo, klasično žensko, koje je uvek biralo ženske izvođače i iskreno saosećalo sa njihovim jadima, koje bi kroz pesme iznosile. Ja sam, pak, bila (i ostala?) klasična dvorska luda, koja je pravila parodije na iste te pesme, na pitanje iz leksikona o omiljenoj pevačici, odgovarala sa „sve su glupe“ i nije pristajala na serviranu „ja ga volim, a on idiot“ priču. Bilo mi je smešno sve to. I danas je. I koliko god, možda, roditelji i bliža okolina to smatrali nekim klasičnim, pubertetskim buntom, željom da se pošto poto bude izvan mase, a bez jasnih i osnovanih razloga, ja sam nastavila da se držim puta te dvorske lude, koja na život gleda ozbiljno – na neozbiljan način.

Raspust se bližio kraju, a nama se nije rastajalo. Da se razumemo, viđale smo se mi i u toku godine, ali nije to bilo to. Nije bilo onih simpatičnih momenata da ona dođe i probudi me i provedemo ceo dan zajedno i ode kući, pa ja tako njoj sutra „vratim“. Nije bilo priredbi za mame. Nije bilo Bajage u parku. Nekako, preko godine se sve to svodilo na to da dođemo jedna kod druge, pričamo o tome šta se promenilo u našim (u pokušaju) ljubavnim životima za to vreme, što ga zajedno nismo provele, mame bi spremile poneki kolač; nakon par sati, svaka bi bila u svojoj kući, sa svojim obavezama. J. mama pravi opasno dobro medeno srce! Mislim da bi se J. u istom složila, kad je u pitanju gibanica koju moja mama sprema. Khm, da.

Čemu sve ovo? Znate, mi smo imale detinjstvo. I znate, mi se ne bismo bunile da je ono potrajalo još, da mu je škola dozvolila da potraje još. Tuđa očekivanja, tačnije. Ona, koja smo tako lako prisvojile, u zamenu za detinjstvo.
J. je na fakultetu. Ja, takođe. Vidimo se ponekad, onako, u prolazu. Ispričamo priču o Bajagi u parku. „Hoću da vrištim, al ne mogu sam, ljudi su danas osetljivi na zvuke, jer je noć, noć, noć, noć“, zapevamo, ukoliko u priči zaglavimo baš. Retko. Kaže mi kako bi i danas pevala Natašu Bekvalac i „Male signale“ pred mamama. Smejemo se. Jer, to su lepa sećanja. I naša su. Ona su nešto što nam niko ne može oduzeti.

Čega će se sećati „uno_momento_ministarke“, od po deset godina, pitam ja vas?
Da li će uopšte izaći u park, da li uopšte znaju ko je Bajaga?
Da li će pokraj svojih drugarica zaboraviti da imaju kuću, sve dok ne dočekaju noć?
Da li će znati da je noć za spavanje i sanjanje o onom simpatičnom pegavom dečaku iz 4/3?
Da li će taj dečak napisati na klupi njihova imena i stidljivo staviti plus između?
Da li će pocrveneti svaki put kad ga ugledaju?
Da li će pred spavanje zagrliti omiljenog medu?
Da li će jedva čekati raspust da budu sa drugaricom svaki dan po ceo dan?
Da li će odrasti i sećati se setno detinjstva, koga su se odrekli u zamenu za tuđa očekivanja?
Da li će imati sećanja uopšte?

Teško. Jer, „subota je dan za alkohol“.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: favim.com