24 sep Tok sive svesti

 Tišina oko mene; znam, to je samo uobraženje mog nedovoljno delikatnog uha. Ipak, ne mogu protiv sebe, to je tišina. Istine van domašaja ne zanimaju me, suviše sam slabog duha da bih ga trošio na unapred izgubljene bitke. Izvesnost me oduvek dražila, budi veličinu u meni. Jak sam kada sam slab, i vice versa. Koristim se izrekama samo kada mi odgovara, takve sam prirode, a sa prirodom valja biti u miru. Priroda je, takođe, ono što mi paše. Neprirodna priroda ne postoji. Oportunist sam i sofist diletant, nadmudrujem isključivo intelektualno osakaćene, ili one čije su rane dublje od mojih. Pred mudrijima od sebe ćutim kao biljka, te zbog toga opet u sebi nalazim da sam mudar. Zalazim u samoljublje ali se ne opirem. Ko ne voli sebe ne može da voli druge. Volim sebe radi drugih. Nisam samo mudar, čak sam i altruist. Napinjem se da čujem aplauz, ali tišina ne odstupa. Jedva čujem svoje misli od zaglušujuće tišine. Počinjem da sumnjam, jer sve je podložno sumnji sem same sumnje. Dokazujem da postojim, dakako, ali ko sem mene može u to da bude siguran? Možda uobražavam sebe. Nisam izučio Dekarta, nažalost, iščitao sam samo par citata. Nisam znao da me moja površnost može dovesti do samouništenja. Hvala Bogu što niko ne čuje ove gluposti, mislili bi ljudi da sam skrenuo umom.

Povodljive sam prirode, bojim se da bih im se pridružio. Volim da delim mišljenje većine, čak i kada ga ne delim. Ludak nije svestan svoje ludosti, pa kako onda da im verujem? Našli bi se na pola puta, rekli bismo da sam samo luckast. Luckasti ljudi su omiljeni ljudi, a meni se sviđa da budem omiljen više negoli sterilnog uma. Čist um nije dobar, valjda ga je zato kritikovao Kant. Kanta takođe nisam izučavao, samo sam zapamtio naziv njegovog kapitalnog dela. Uopšte uzev, oduvek sam bežao od kritičara kao đavo od krsta, a kada bih im utekao, postao bih kritičar kritičara, te bih poželeo da dignem ruku na sebe. Retki su momenti samoprekora, priznajem javno. Volim da priznajem svoje grehe javno, katarza koja sledi okrepljuje duh. Ponekad sam umeo hotimično da činim loša dela kako bih kasnije javno istupao kajući se. Bog voli pokajanja, možda je to razlog svekolikim nesrećama ovog sveta. Čovek je stvoren po Božjem liku. Više se neću srditi na elementarne nepogode što sobom nose živote nevinih. Božja katarza što sledi kakvu katastrofu nesumnjivo čini neuporedivo više dobra od prethodnog zla, to govorim iz iskustva. Možda smo tako i nastali, čitava vaseljena i mi. Veliki prasak se nije čuo i bio je nezamislivo mali isprva. Oduvek sam naučnike smatrao pametnim ljudima, zbog čega sam termin Veliki prasak smatrao ironičnom domišljatošću. Smatram da je Veliki prasak uistinu Božje buđenje; tama, tišina i nepostojanje atributi su noćenja. Možda smo mi samo Božji san. Možda postojimo samo u njegovoj svesti. Konačan oblik solipsizma, Barkli mi aplaudira, nazivajući me subjektivnim idealistom sui generis, idealistom koji sebi oduzima postojanje zarad krajnjeg dokaza. Čini mi se da sve ovo govorim u poslusnu; tišina me ponekad dotuče. Ponekad nisam siguran da li sam na javi ili u snu, eto koliko su mi snovi stvarni a java nestvarna. Ja sam oksimoron par exellence, i time se dičim. Jin i Jang mi nisu dorasli. Krajnosti me zadivljuju kao retko šta; dobro bez zla postaje dosada, zlo bez dobra poješće sebe sama. Sve je to stvar ukusa, kada malo bolje promislim. Stvar po sebi uvek je dobra, samo u društvu može postati loša. Postojanje je osnovna funkcija stvarnosti, sve ostalo je pitanje mode. Panta rei, moja omiljena izreka. Čak se i Bog promenio, mada ne suviše – nekada je tražio oko za oko, vadio zube, a sada nam okreće obraze da se šamaramo do mile volje. Volje za šamaranjem zauvek će biti, za obraze se ja brinem. Uostalom, ja sam prvi koji obraza nema, i baš zato ga svuda ističem. Borim se za pravdu ali je ne praktikujem. Teoriju i praksu treba držati u zasebnim uglovima. Iz mog ugla, pravda je korist većine i zato se trudim da budem deo stada. U stadu je toplo kao u majčinoj utrobi. Čovek je matora beba, otac je dete što brine o detetu, bore ne čine razliku u čovekovoj duši. Svi žele natrag, u mir i spokoj. Seks je nesvesna težnja za mirom, putovanje ka utrobi na društveno prihvatljiv način. Društvenim normama podilazim isključivo radi koristi, licemerjem smo opshrbani tokom evolucije; otvoren sam za drugačija tumačenja, ali sumnjam da Bog barata licemerjem. Ja sumnjam, dok je Lajbnic siguran u njegovu beskrajnu čistotu. Odviše sam slab za kategoričke stavove, menjam strane kako mi slabost nalaže – divim se Lajbnicu, te mu se podsmevam u društvu Voltera, a sve radi osećanja nadmoći što proizilazi iz saznanja istine. U društvu, Voltera nazivam pravim imenom – Fransoa Mari Arue – čisto površnog razmetanja znanjem radi. Uostalom, nadimcima se služe prisni poznanici, što Fransoa i ja nipošto nismo; prelistani Kandid dakako ne može biti dovoljan za istinsko drugarstvo. Ne opterećujem se dubokim znanjima, potrebna su mi koliko da se na tren izdignem iz mulja prosečnosti. Skromnost smatram vrlinom, čak i ako je odraz slabosti duha i plitkih potreba. Sa potrebama je teško baratati, iz svake zadovoljene izrasta sasvim nova, kao iz posečene Hidrine glave. Možda bi valjalo ratosiljati se svih potreba. Nisam dovoljno mudar za velike korake. Delim dobre savete, ali ih ne primenjujem na sebi. Umor me savlada od same pomisli na delanje. Nisam pobornik delanja, pasivan sam do krajnosti, ali kudim pasivnost iz sopstvene učmalosti. Znam šta valja, ali znam i cenu valjanosti. Siromašan sam duhom, za tu pogodnost krivim roditelje. Nisam odviše grub prema njima, samo u retkim prilikama im prebacim za sopstvene nedostatke. Dovoljno sam pronicljiv da shvatim nepravednost takvog postupka, ali znam da su i oni slično činili za života. Kajanje je prvi korak ka porazu. Rizikujem da zvučim ničeovski, iako ga za života čitao nisam. Volja za moć nikada me obuzimala nije. Lenj sam za volju bilo koje vrste, obilazi me kao kiša oko Kragujevca. Umesto volje, ističem se gunđanjem. Ništa ne valja, svet je najgori mogućni, trebalo bi se izgladnjivati do smrti. Ne, nisam imao volje da pročitam „Volja kao svet i predstava“, poslušao sam jedno amatersko predavanje o Arturu i zapisao nekoliko pesimističkih stavova koji su sasvim lako mogli izići iz riznice nekog drugog mislioca; poznavao sam predavača, bio je neznalica i budala, poput mene. Trebalo mi je nešto da saspem u lice poznanicima kojima je krenulo u životu. Takmičiti se sa njima nije bila opcija. Nikada nisam verovao u pesimizam, kao ni u šta drugo, već sam se samo služio njegovim učenjem kako ne bih morao da se pomaknem sa mesta na kom se i dalje nalazim. Revnosan sam u pasivnosti, pustio sam korene sasvim duboko. Osećam se kao mahovina sa dubokim korenima. Iz silne dosade gledam ka drugima, tražim im mane što će me podići i zabaviti. Kada ne pronađem mane, izmislim ih sa takvim umećem da počnem da verujem u njihovu istinitost više negoli u one što zaista nađem. Pomeram granice stvarnosti u pravcu koji mi odgovara. Iznosim na video sopstvene vrline, mane prebacujem na druge, te ostajem čist kao anđeo. Ne sumnjam u sopstvenu čistotu, čovek valjda najbolje sebe poznaje. Kada me drugi pitaju, tvrdim da čovek ne može sebe poznati jer se menja svakog trena, teče poput Heraklitove reke. Kontradiktoran sam, ali u situacijama koje ne dolaze u kontakt. Verujem u zasebno dobro i zlo, pa tvrdim da je zlo izostanak dobra. Držim se podalje od dobrih ljudi jer kraj njih izgledam zao. Zlih se plašim, te mi ni oni ne odgovaraju, a, izgleda, ni ja njima. Najbolji sam sam sa sobom, siv u sivom. Ponekad zaboravim i da postojim.

Autor: Tihomir Stanišić

Fotografija: favim.com