25 mar TITO

Taj tip se zapravo zvao Artur. Ali svi su ga zvali Tito. Anet je danima pričala o njemu oduševljeno, pre nego šta ga je jednom izvela na piće kad se nalazila s nama. Bila je presrećna što ćemo konačno upoznati njenog genijalnog instruktora rumbe… ili salse… ili nečeg trećeg, nisam siguran u kojoj je fazi tada tačno bila.

Kad je ušla u bar, mislili smo da je Tito ispalio, da je došla sama. Međutim, kad je krenula da se približava našem stolu, shvatili smo da je Tito ušao odmah iza nje, samo je bio toliko nizak, sitan i stisnut da su ga meridijani njenih oblina potpuno zaklonili. Moram da priznam da je Anet bila solidno građena žena. Bilo je nečeg nemačkog u njenim kukovima i u načinu na koji su sa godinama postajali sve kompleksniji i obloženiji. Možda ne bi bilo pravedno opisati je kao kruškasto građenu ženu, ali su joj kukovi bili barem duplo širi od ramena. Pretpostavljam da je ona jedna od onih žena koje su veliki i bučni generatori strasti. Ali one strasti koja ne prati zakone entropije, koja odbija da pređe na željeni objekat, te završava daveći se sama u sebi i pretvarajući se u nepoželjnu masu. Takođe pretpostavljam da je to stvaralo problem muškarcima koji bi rešili da sa njom odu čak i do kreveta, jer tako veliko ženu nije moguće ne primetiti i zanemariti. Međutim, ja ništa od toga zapravo ni ne znam zasigurno.

Tito je, međutim, bio sušta suprotnost onoga što je Anet opisiivala, kada bih se potrudio da je saslušam. Seo je na uglu stola, na pomoćnu stolicu i nije skinuo kačket kome je obod bio okrenut pozadi. Ispod njega su mu se crni pramenovi spuštali u vrat. Gajio je onaj granični busen na vratu, između brade i grudnih malja. Izgledalo je kao da mu je duks preširok, a farmerice preuske. I stalno je pokušavao da sakrije svoja stopala od nas. Ja sam bio na drugom kraju stola, pa nisam uspeo da vidim zašto. U pozdaini je svirala neka nebitna muzika, a ljudi su za stolovima ćaskali. Nije bilo preterano bučno, ali opet, nikako nisam uspevao da čujem šta Tito govori. Svaki put kada bi otvorio usta, a to je bilo u svega nekoliko prilika u toku večeri, kao da bi njegove reči pale, umrle i nestale tačno ispred njega. Žili mi je na uvo prokomentarisala njegov sirov, severnjački akcenat. Meni nije bio čak ni dovoljno upečatljiv da mi bude komičan, tako da sam samo prestao da obraćam pažnju na njega.

Nisam ni mislio na njega dok se nismo sreli sledeći put. Bio je vikend, a nama je bilo dosadno. Kad smo iscrpeli sve opcije, setili smo se da nas je Anet pozvala na jednu od njenih igranki. Nazvali smo je i pola sata kasnije smo se našli ispred ulaza u klub, između leopard helanki i perjanih girlandi. Ili mi se barem tako činilo. Unutra je bilo deset stepeni toplije i svi su bili polugoli. I svi su plesali u parovima. U gužvi i mraku nismo uspevali da nađemo Anet. Probijali smo se između oznojenih tela koja su se očešavala o nas. Tačno na sred podijuma, spazili smo Anet. Njihala se među devojkama koje su stajale u krugu oko para koji je razmetljivo plesao. Ja se ne razumem u to, ali mislim da su pravili neke opake poteze, jer su ljudi oko njih oduševljeno uralali. Onda je jedna devojka ispala iz kruga i zamenila onu koja je do tad plesala. Nakon par minuta ritual se ponovio. Posle nekog vremena i Anet je uspela da se izbori za svoje mesto u centru. Lik je bio malo niži od nje, ali joj je radio stvari za koje nikada ne bih poverovao da je iko sposoban da uradi toj ženi. Od marame, preko majice bez rukava do cipela, sve je na njemu bilo belo. Pod fluorescentnim svetlima isijavao je radioaktivnu energiju. Kosa mu je bila zalizana koliko i bicepsi, a ruke su mu letele brže nego što je bilo uočljivo.

Onda sam odjednom osetio kako me Žili nadlanicom lupa po mišici. Tito! Tito! – vikala mi je u uvo, pokušavajući da bude glasnija od muzike. U tom trenutku, taj čudni mali čovek u belom je predao Anet gomili i popeo se na mali improvizovani podijum. Kao po naredbi, svi koji su do tad igrali u parovima, poređali su se u kolone, muškarci sa jedne, žene sa druge strane. Tito se u ritmu okretao i prevrtao po sceni, a cela sala je pokušavala da ga prati i imitira. Izgledalo je kao da ga posmatram kroz džinovski kaleidoskop. Neprepoznatljivi, tihi i pokunjeni tip koga sam upoznao se odjednom umnožio u stotinu ljudi, različitog pola, mase, boje kože. Krenuo sam da sipam niz grlo jedno piće za drugim, kako bih sprečio sebe da se pridružim toj hipnotisanoj masi. Onda sam se zatvorio u malu i zagušljivu kabinu za pušenje. Odjednom mi ni život, ni svet, ni ljudi nisu bili nimalo jasni. Zato sam se potrudio da potpuno zamaglim svoj pogled, sve dok mi se film nije prekinuo.

Kada sam sledeći put otvorio oči, shvatio sam da sam u metrou. Nisam imao pojma ni šta tu radim, ni kako sam se tu našao. Na sedištu pored mene sedeo je Tito. Izgledao je kao onaj prvi Tito, ali mi je očigledno već neko vreme živo i ostrašćeno nešto objašnjavao. Mojim ušima je trebalo više vremena da se aktiviraju nego ostalim čulima, tako da nisam imao pojma o čemu govori. Kada mi se sluh vratio, Tito je već bio na nogama.

Ja ovde silazim. – rekao je. – Ali, zapamti, kloni se pijanistkinja, čoveče. Onda je izašao, kao da ga nikada tu nije ni bilo.(…)

Autor: Milan Vukašinović

Fotografije: pinterst.com