23 apr TITO (treći deo)

Kad bi me Magda zvala nedeljom ujutru, to bi značilo da se prethodne večeri odigrao jedan od dve moguća scenarija. Prvi je bio taj da su joj na dejting sajtu na kome je provodila svoje vikende dve različita muškarca poslala poruku “Zdravo!”, pa je ona nije bila sigurna kojem od njih da odgovori, jer nije mogla da odluči sa kojim bi više želela da ima decu. U tom slučaju bi joj glas bio tih i konspirativan, Drugi je bio taj da se zapravo i srela i spavala sa nekim muškarcem, pa je u tom slučaju dilema bila jedino koliko dece želi da ima s njim i gde će tačno živeti. Naravno, drugi scenario se svaki put završavao Magdinim gubljenjem interesovanja ili slomljenim srcem u roku od nedelju ili dve dana. Međutim, u trenutku poziva, pre kraja prvog jutra posle, Magda bi, kao pogođena selektivnom amnezijom, bez omaške ispuštala zaljubljeni cvrkut u slušalicu.

Ali ove nedelje je zvučala potpuno drugačije, zvučala je umorno i staloženo. Kad me je pitala kako sam proveo prethodno veče znao sam da nešto nije u redu. Izložio sam joj svoje dogodovštine i uzvratio pitanje. Rekla je: “Uh, ne znam šta da ti kažem.” A onda je ipak nastavila:

“Prošla noć… uf, prošla noć… ne znam. Zamisli, izašla sam… sa koleginicama. Prvo smo se skupile kod Marije. Bile su tu i neke Španjolke. Pile smo rum. Jel mi veruješ? Ja u životu nisam pila rum. Iskreno, tako je fino klizeo da nisam primetila ništa sve dok nisam ustala. A onda smo umrle od smeha, Ljulala sam se od zida do zida i letela niz stepenice. Bilo mi je vruće, znaš, onako, iznutra i sve mi je bilo smešno. Bilo je već prošlo tri. U taksiju sam shvatila da mi je vruće i da su mi se čarape nekako uvrtele oko nogu. Devojke su zagovarale taksistu i smejale se glasno dok sam ja pozadi skidala pantalone da bih se oslobodila čarapa. Krišom sam ih ugurala u torbicu dok su oni raspravljali o nekim demonstracijama i ozbiljnim socijalnim problemima.

Na ulazu u klub sam morala da otvorim torbicu. Sećam se da se gorila na ulazu oblizao, obrisao prstima pljuvačku sa uglova usana i odmerio svaki centimetar mojih nogu. Sad mi je neprijatno, ali tad mi je bilo potpuno svejedno. Ispred stepenica mi je neki mrak rekao svoje ime, pa sam i ja promrljala svoje, usput, pre nego da se stuštim za devojkama. Spustile smo se u podrum dupke pun polugolih ljudi. Sevalo je na sve strane. Uzele smo piće i bilo mi je super jer nisam više morala da se pridržavam za zidove. BIlo je toliko ljudi da sam se samo pustila među njih. Masa me progutala kao ogromna riba, kao ogromna zver, a onda me polila svojim znojem kao želudačnom kiselinom. Muzika nas je žvakala sve zajedno i igrala sam! Jao, kako sam igrala! Imala sam hiljadu ruku i nogu. Ne znam koliko je vremena prošlo i gde su devojke nestale, ali kad me zver ispljunula bila sam potpuno sama i bez ičega. Htela sam da uzmem telefon da ih nazovem, ali sam onda shvatila da su mi džepovi praznii da mi nema torbice. Užas! Znaš onaj trenutak kad shvatiš da si uradio nešto jako glupo i da je bio dovoljan samo jedan korak malo ulevo da to izbegneš, ali jednostavno nisi bio dovoljno pametan.”

“Čekaj, sve su ti uzeli?”

 “Sve! Baš sve! Našla sam samo praznu torbicu na šanku. Ej, i čarape! Možeš li da zamisliš?”

“Stani, sestro, ali odakle me zoveš onda?”

 “Ma zovem te iz govornice u kafiću kod moje zgrade. Čekam gazdu da mi donese rezervne ključeve.”

 “Aha, pa zato zvučiš drugačije nego obično!”

“Haha, zvučim drugačije? Zbog telefona? A šta si prvo mislio, da sam neko otkrovenje doživela? Hahaha!”

 “Ma ne znam više šta da mislim. Ne kapiram ljude više uopšte…”

 “E, pa dvoje nas je takvih…”

“Šta, jel imaš i nastavak?”

“Naravno, takve noći se nikad ne završavaju, očigledno.”

“Pričaj.”

“Ništa, izletela sam napolje da izmolim od nekog cigaru, da se smirim. Onda sam se zabila u nekog i zamalo se skotrljala nazad niz stepenice. Ali uhvatio me. Mehdi. Tako se zvao onaj mrak s kojim sam se upoznala na ulazu. Prepoznala sam mu glas. A bio je toliko crn da nije ni čudo što ga nisam videla. Dao mi je cigaru. Počeli smo da pričamo. Na engleskom. On je iz nekih Emirata negde.”

 “Ahaha, hoćemo na svadbu u Emirate ili ovde?”

 “Nigde!”

“Šta?”

 “Pa slušaj! Bio je skroz divan. Tešio me je, a onda me je i zagrlio pošto mi je bilo hladno jer nisam mogla da podignem jaknu sa garderobe. Znaš, svi oni ljudi koji su me ispipali dole su bili bezveze, bili su ili pijani ili napaljeni. On je bio nežan. A opet… nekako… ne znam… delovalo je kao da se naslanjam na zid obložen plišom. Imao je mekani beo džemper, bio je crn i mirisao je na duvan i šafran. Na putu ka hotelu je krenuo da pevuši Dajanu Ros. Umrla sam od smeha. On se smejao onako pustinjski, duboko iz grla. I bio je sav gladak. Htela sam da ga obavijem oko sebe i da ga nikada ne skinem. Iz onoga što mi je radio,mogla sam da pretpostavim da je stariji, ali se na njemu nisu videle godine. A i ja sam, valjda, sva onako sluđena dobila nalet neke snage i onda smo tako do jutra… U pauzama smo pričali. Znaš, shvatila sam da zapravo ovde nikad nisam bila u hotelu. Treba to nekad zajedno da uradimo! Da kupimo jeftini viski i da se napijemo u hotelskoj sobi. Zašto nikad ne radimo takve stvari?

Ali, kažem ti, u međuvremenu mi je rekao da je vojnik. Tu je sa kolegom na odmoru. Bio je i u ratu i sve to. Užas! A kakve divne ruke ima, nikad ne bi poverovao. Kad je konačno zaspao, okrenuo mi je leđa. Ja tako volim. Mazila sam ga po grudima. Stomačić mu se opustio i malo ispao. Bili smo goli i ja sam se osećala lepom. Znaš kako mi se retko to dešava.

Ujutru smo pili crnu kafu bez ičega dok smo čekali da dođe spremačica. Tri puta sam zvala recepciju. Izgleda da nedeljom nema dežurne spremačice u hotelu, ali gospodin mi je obećao da će srediti nešto. Kad je žena konačno došla, pitala me je da li želim da pospremi i moju sobu. Nasmejala sam se i rekla da nema potrebe. Sačekali smo u hodniku na stepenicama. Pogađala sam koliko godina ima. Krenuli smo da pričamo o svojim porodicama. Nisam mogla da se koncentrišem, nisam ispratila koliko braće ima. Pokazivao mi je i slike. Usput je rekao: “You know, I am marriage.” Tako je rekao, ja sam brak. Zbunila sam se. Sasvim mali deo mene je probao da optimistično ugura predlog u tu rečenicu. Kao, ja sam za brak, ja sam skroz za brak. Ali onda sam poslala taj deo da šeta i pitala ga ima li i sliku svoje žene. Bila je lepa, imala je velike grudi, bila je nasmejana. Nismo više pričali o njoj.

Kad je soba bila čista, ponovili smo sve još jednom. Pa onda još jednom pod tušem. Smejali smo se, bilo je jutro i bila je nedelja. Kroz prozor sam videla ljude koji idu na branč. Tu negde blizu čula sam kako Bastilja bruji od saobraćaja. Mogla sam da zamislim sve te automobile i motore kako idu u krug i u krug, kao konopcima vezani za stub.

U liftu sam vrtela praznu torbicu oko ruke. Bila sam gladna, ali morala sam da odem po novu karticu za telefon i smislim kako da uđem u stan. On je tu još tri dana, tako mi je rekao. Tražio mi je broj. O bože, koja agonija! Rekla sam mu prve dve cifre. Možda mogu malo da se opustim i uživam u životu? Rekla sam još dve cifre. Možda nisam više u godinama u kojima treba da se opuštam? Još dve cifre. Bio je tako nežan i gladak. Još dve cifre. Ma, zar je tako loše biti sam? Poslednjim dvema sam zamenila mesto. Dala sam mu pogrešan broj. I eto. Hoćeš da dođeš na ručak?”

Sledećeg vikenda mi je rekla da se zapravo istog trenutka bila pokajala.

                                                                                                            (kraj)

Autor: Milan Vukašinović

Fotografije: pinterest.com