08 apr TITO (drugi deo)

(…)

Naravno, Tito nije znao da nije bilo razloga da se brinem zbog pijanistkinja, iako se meni činilo da je ta stvar svima već prilično jasna. Međutim, njegova poslednja rečenica, koju sam, naravno, već sledećeg jutra zaboravio, vratila mi se par meseci kasnije kao saksija koja padne na glavu sa trećeg sprata.

Sedeo sam u nekom otrcanom, ali uglancanom bistrou, nad čašom piva sa ukusom višnje, preko puta Sebastijana Kakosezvaše. Njegovo prezime je bilo jedno od onih koje se piše sa tri puta više slova nego što se izgovara. Zato se nikad nisam ni usudio da ga izgovorim, uvek me je bio strah. Mislim da bi bilo tako čak i da mi je francuski bio maternji jezik. Kod ljudi koji ga koriste nekako ima previše stvari koje su tu, koje stoje između, a koje nikad ne dospeju na vrh njihovog jezika. Svi su zaboravili kako su se te stvari našle između njih, niko ne zna zašto ih i dalje tu čuvaju, ali niko nema viška hrabrosti, ili manjka stila, da bi o njima makar i progovorio, a kamo li da bi ih se otarasio.

Razgovor je tekao otprilike ovako:

JA: Bilo je zaista sjajno večeras. ON: Ma da. Mada, ništa nisi video, ove jeftine organizacije me ubijaju. Ali mora čovek nekako da se oduži prirodi za talenat koji mu je dala, znaš? JA: Aha… Da, mislim.. ON: Jer, kad pogledaš, da, svi smo jednaki i sve to, ali nemamo svi baš iste predispozicije, zar ne? Znači, jesi video onog lika koji mi je večeras okretao stranice? Kontaš šta hoću da kažem? JA: Nisam baš siguran. ON: Ali čovek mi tri puta zamalo nije upropastio ceo nastup! Znači, nisam mogao da verujem! Da sam imao slobodnu ruku da ga pridavim, večeras bih bio u zatvoru! Hahaha! JA: Hah. ON: Ali, ozbiljno, ako ne znaš nešto da radiš, pa nemoj ga ni raditi! Eto, ja ne idem okolo da… šta znam.. čistim uliice… Jer prosto ne znam to da radim. Kontaš? Svako nekako ima svoje mesto. Jel da? JA: Da, samo… ON: U-la, izvini, ja tako ponekad malo zađem u filozofiju. Sigurno ćeš pomisliti: “Ovaj lik, on nije normalan, o kakvim stvarima razmišlja!” Hahaha! JA: Hah, da. ON: Mada, kontam da ti možeš da me razumeš. Ti si beše filozof, ti kontaš te stvari. JA: Antropolog. ON: A? JA: Ja sam antropolog. ON: Aha, strava. I ja sam hteo to da budem kad sam bio mali. Terao sam kevu da mi kupi lopatu i da me vodi u Egipat, to je genijalna stvar. JA: Ne, ne, mislim da… ON: Ma znam, kontam, Egipat je sada demode, previše je iskorišćen, ima tu raznih fiksacija, orijentalizama i tih stvari. Sad je popularno da se kopa po svom dvorištu. Znam, čitao sam o tome, gledao sam i neki dokumentarac sinoć, znaš.

U tom trenutku sam rešio da pokupim donju vilicu sa poda, pričvrstim je uz gornju, zatvorim usta pošto kroz njih i onako ništa nije uspevalo da izađe, a onda pokupim i sebe celog i odem odatle. Bojao sam se da će u suprotnom zdravlje jednog od nas dvojice biti ozbiljno narušeno. Dok se trraka neumorno odmotavala u ustima naspram mene, meni se u glavi vrtelo pitanje Kako? Kako sam dospeo ovde? Zašto sam dopustio Vanesi da mi ugovori sastanak na slepo sa ,,preslatkim i predivnimˮ kolegom njenog dečka? Zašto sam pukao prokletih 15 eura na ružu koju sam mu dao posle koncerta i koja sada leži ispod njegovog flekavog kaputa, koji miriše na omlet? Šta bi mi falilo da sam ostao kod kuće da završim knjigu koju sam počeo pre sto godina? A onda i Kada ću već jednom da kupim nove čarape? i Šta li mi je ostalo u frižideru od sinoć? i Jel prijava za onu konferenciju do kraja ove ilii sledeće nedelje? Ili prošle?

Jednom rukom sam prinosio poslednji gutljaj piva ustima, a druga mi je već kretala ka cegeru, kad je treća ruka spustila duboki tanjir sa hranom, mešavinom komadića mesa, zeleniša i hleba sa ogromnim jajetovim okom odozgo, na sto ispred Sebastijana.

Ovaj se nagao s leve strane, izvirio iza konobareve ruke, a onda progovorio tišim, intimnim i izmenjenim glasom.

ON: Ali, izvini, molim te. Ponekad prekasno shvatim da sam udavio ljude pričom. To je sve zbog treme, znaš. Kad sam uplašen, nervozan i gladan pretvorim se u čudovište. Obično ljudi pobegnu pre nego što dođem sebi.

Sa posledjnim rečima je izbacio detinje tugaljivi i pomirljivi osmeh i sasvim bago zgrčio ramena. I pre nego što sam bio svestan onoga što činim, samo sam smeteno klimnuo glavom na konobarevo pitanje: Još jedno od istog?

ON: Kakav je tebi bio dan? Čime si se bavio?

A onda je odjednom sve bilo ok. Osetio sam se kao stari bicikl koji je satima škripao pod nečijim cipelama, sve dok se taj neko nije jednostavno setio da ga podmaže. I počeo sam da pričam, otvoreno i iskreno kako dugo nisam. Detaljno sam opisao svoj dan u velikoj i vakumiranoj biblioteci, ljude koje sam tamo redovno sretao, nonšalantno sam izložio svoje uspehe iz prošlosti i začinio ih svojim preambicioznim planovima za budućnost. Nekako mi je pošlo za rukom da smestim sav svoj živopisni život u malu modlu za kolače i tako ga i serviram. U istoj rečenici sam bio na svom najdražem putovanju, na kome sa čuo svoju omiljenu pesmu iz jednog od najboljih filmova koje sam ikada video, a onda je moj najbolji prijatelj rekao nešto što me je navelo da konsekventnim razmišljanjem dam sopstvenom životu novi smisao.

Sebastijan je, naprotiv, mirno sedeo nasuprot mene, gustirao večeru i razgovarao toplim pogledima i povremenim prosvetljujućim komentarima. Imao sam osećaj da me ne samo sluša, nego i čuje i razume i saoseća i razmišlja o onome što govorim.

JA: … i znam da zvuči besmisleno. Posebno nakon toliko uloženog vremena. Ali samo mi je dosta svega toga. Ne želim da odustanem od mogućnosti da mogu da se promenim, da promenim makar svoj život ako ne mogu nikome drugom da ga promenim. Razumeš? ON: Šta to znači? Šta želiš da radiš? JA: Ne znam… Ma znam, samo se bojim da bilo kome kažem. Hoću da probam da pravim filmove. Oduvek sam bio ubeđen da bi mi to išlo od ruke, samo sam uvek bio suviše formalan da bih se upustio u tako nešto… ON: Kontam. Znaš, kad sam bio mali, imao sam kameru. Običnu kućnu kameru, za snimanje po kući, znaš. Ali sam stalno smišljao neke lude priče i terao moje rođake da ih glume i posle smo gledali i smejali se. Mislim kontam šta te privlači u svemu tome, to hoću da kažem.

I eto ga, njegov tanjir je bio prazan, a on se na isti način vratio u razgovor. Ali ovog puta je bilo ok. Možda zbog trećeg piva. Razmišljao sam kako možda ne treba da razmišljam kad pijem, kako u takvom stanju donosim očajne odluke. Utom smo se već našli na putu ka njegovoj kući. Činilo mi se da jako dobro poznajem taj put, iako je ulično osvetljenje bilo sasvim prigušeno. Taj put je vodio prvo u njegovu kuću, a onda do prenagljenih emocija, pa odatle ka neminovnom kajanju, laganju, izbegavanju, zaboravljenju, a onda opet u krug. Ali, moje telo ga je prešlo već previše puta. Išlo je njime po inerciji i nisam mogao da ga zaustavim. I on je već bio suviše blizu. Njegove ruke su nekako bile svuda, onjušio mi je gornju usnu, onda sam osetio i njegov dah… i to me je spasilo.

Imao je pakleni zadah. U poslednjem trenutku sam uspeo da se ovlaš očešem o oba njegova obraza i poželim mu lako noć. Okrenuo sam se na peti i dok sam zalazio za ugao video sam da on i dalje stoji na ulici, gde sam ga ostavio i ništa ne shvata. Ja sam, naprotiv, nabadajući petama po kaldrmi shvatio da nema ničeg lošeg u samačkom životu i da bismo se verovatno rađali udvoje da je predviđeno da živimo udvoje. Sutra ujutru me Magda nazvala i probudila, da mi kaže da je i ona prethodne večeri došla do istog zaključka…

Autor: Milan Vukašinović

Fotografije: express.co.uk