29 mar TIŠINA

Miris presušene trave, toliko uobičajen da počinjem da verujem da je oduvek tu. Ili je moja priča isuviše kratka, nova, brisana…

U svakom slučaju, leto se odužilo, zemlja ispucala, prašina u vazduhu gotovo vidljiva.

A opet, jutarnje crnilo je nekako odudaralo od te slike, ponovljene bezbroj puta, od prvih vrućina. Uvek se između tog trenutka i vrele lopte na horizontu ispreči san. San o hladnoći. Hladnoj koži ruke, dok se sklapa oko ledene drške pištolja. San o smrznutoj duši, utrnuloj od bolova, tako da ništa ne oseća. San o ispunjenju sna, mirnoj osveti.

I napokon, san se ostvaruje. U verodostojnu atmosferu iz vestern filmova savršeno se uklapa i revolver, .357 , napunjen sa toliko pažnje i truda, poput novorođenčeta koje previja brižni i neiskusni otac. Na rezbarenoj, uglačanoj dršci bezbroj otisaka odrvenelih prstiju, izdajica velikog čina, koji govore, sami za sebe, da sutra ne postoji.

-Da li čuješ utišanu, daleku melodiju iz stana iznad? Zavijanje violinskih žica, grubo prožeto ritmom bubnja? Ti misliš da je to vrisak, misliš da si ti vrisak? Ne, za mene si plač, a to je jedino bitno.

Osećaš pse? Kako se lenjo šunjaju, istežu i pripremaju za jutarnji trk? Znam da osećaš. Kažu da su čula najizoštrenija u ovakvim situacijama, dok ti epinefrin struji arterijama, ispunjavajući ćelije, izazivajući tremor svih mišića.

Osećaš dodir ledene cevi Magnuma na svom čelu, dok graške znoja vlaže metalni cilindar.

„To je stvaran svet oko mene, samo čekam da prođe.“

I proći će. U trenutku shvataš celu istinu u tim rečima, dok se treseš, klečiš i cviliš, kao pas.

Proći će, kao odrano koleno u prvom razredu, kao prva ljubav, prva bol, mučnina od prve flaše, tridesetprvi, prvi, četvrtak, petak. Sve će proći.

Mora da prođe. Nazovi to moralnim zakonom, kažnjavanjem greha, psihozom, individualnim činom… Veruj u šta želiš.

Nosim dva života u rukama. Nekada sam ih imao i više, ti si mi to oduzeo, sada ti vraćam. To je moja dužnost.

Na zvuk startnog pištolja, svi psi su pojurili u istom pravcu, u borbu za život. Muzika je utihnula. Na trenutak se čuo odjek, difuzija ispaljenog hica, pad tela. A onda, ništa.

Autor: Nedeljko Rakićević

Fotografija: favim.com