29 jan Tijane postoje da se vole

Znate, postoji jedna ulica u Beogradu u kojoj je osvanuo grafit letos. Taj grafit mi je izmamio kez. Onaj lepi kez, kada ti se oči smeju. Pisalo je: “Tijana, volim te. Marko.” Fotografisala sam ga i tu sam sliku postavila na Instagram. Ispod slike sam dodala: “Negde na Vračaru… jer Tijane postoje samo da se vole.” (Oprostićete mi ovo “instagramsko rimovanje”, nismo svi rođeni da budemo pesnici i reperi) .

Danas sam slučajno zalutala u tu ulicu. Grafit je i dalje bio tu. Na istom zidu. Niko ga nije prekrečio, ni prežvrljao. Onda sam počela da zamišljam. Jednog Marka i jednu Tijanu. Njihove frizure, boju smeha, prvi poljubac, četrdeset i prvi poljubac… Spakovala sam sve to u neki šarenoliki ambijent, kao u reklamama. Pustila sam im laganu muziku, francusku, šansonjersku. To mi je nekako odlična muzička podloga za ljubav. I kad mi kažete ljubav, ja kažem Pariz. Znam da je kliše, ali klišei su nekada dobri. Nekako, između instant romantike i vintidž romantike, biram drugu. I uvek glasam za ljubav, zato valjda i ne idem na ove prave izbore.

I kad mi kažete ljubav, pomislim na filmove Vudi Alena. Na voćne žvake koje uvek imam u džepu, kad treba da se ljubim sa nepušačem. Na jak muški parfem pomešan sa mirisom duvana na prstima. Na zagrljaj koji šaljem na drugi kraj grada. Na one što su doživeli stotu zajedno, a i dalje se drže za ruke. Na budalu koja je spremna da million puta žvajzne o zid, zarad leptirića.

Pomislim na Bećkovićevu Veru Pavladoljsku. Pitam se kakav li je bio taj dan, kad se prvi put pojavila zbirka u izlogu knjižare? Verujem da je bio sunčan.

Pomislim na trenutak. Na reč možda, jer možda me ima sada, a možda i zauvek. Možda će videti moju narednu boru, a možda ću biti još jedna glava na njegovom panju. Možda, jer ne sanjam o posedovanju njegove duše i vezivanju za radijator. Možda će se uplašiti, kada shvati da samu sebe umem da zabavim i nasmejem. I da često čujem muziku u svojoj glavi. I da poželim da zagolicam ljude od kartona. I da mi smetaju neiskreni osmesi i osmesi od testa. Da mi smeta neiskrenost.

Kad mi kažete ljubav, pomislim na nesavršenost. Na trač partiju sa drugaricom kojoj kažete – meni je super što me bode njegova brada. Nesavršenosti se vremenom zavole.

Kad mi kažete ljubav, pomislim na svoju priču i na osobu kojoj je namenjena. U kojim rečima je sebe pronašao? Da li je skontao? Da li mi iskreno odgovori na pitanje, kad ga ja kao slučajno pitam: “Aj, sad mi reci, je l’ ti se svidela? I koliko je to veliko – veliko sviđanje ili malo – malo?” I što se ne ljuti zbog nekih prethodnih priča, koje nisu bile njemu namenjene.

Kad mi kažete ljubav, pomislim na svoju čupavu punđu, razmazanu šminku, izgrickane nokte, pidžamu u kojoj volim da provedem dan i na nekog ko ne pobegne kad sve to vidi. Pomislim na svo to zamaranje oko damskih momenata. Dama sam jer znam da se ponašam u pozorištu. Dama sam, jer bacam đubre u kontejner, a ne kroz prozor. Dama sam, jer se izvinim kad podrignem. Dama sam, jer sam matora da igram igrice. Dama sam, jer sam “in medias res” ili ti po srpski – ožeži po rebrima, po suštini, ili večno ćuti.

Kad pomislim na ljubav, pomislim na kafu. Kad vas neko stvarno pozove na kafu. Ili vam eventualno kaže idemo na kafu, a odete na pivo. Ili kad gledate film. Ali, da ga stvarno odgledate do kraja.

Pomislim da sam spremna zbog nekog da lupam o šerpe, samo da bih mu uhvatila pogled. Podeljen kolač. Vreme koje je onako, a meni sve super. Kad recitujem baljezgarije, a dobijem osmeh. Kad mu pokažem svoju omiljenu ljuljašku na Tašmajdanu. Kad moj ker reži na njega, dok se cmačemo. Kad zalutam u tuđi stih, pa se setim ko me drži za ruku. Ko me drži. Pa stegnem jače.

Pomislim da smo svi posebni, u stvari smo u ljubavi isti. I svi smo pomalo onaj Marko i Tijana. I sve Milene, Ane, Jovane, Marije, Hristine, Bojane, Aleksandre… i Tijane postoje da se vole.

Autorka: Tijana Banović