25 sep Ti satkan si sav od snova

Tražila je svoj odraz u nemirnim očima, kestenjastim i toplim, detinjim očima koje krase sitno lice nakvašeno suzama. Osetila je težinu koja lagano prelazi sa njenih šaka u sive, okrutne, prošarane krivudavim venama iskustva. Reči, teške i bolne, zasipale su njeno telo poput mantre, nezaboravne melodije koja podilazi ušnim školjkama i ponire u dubinu, napada opnu i postaje nezadrživa istina. Prozračno dete provodilo je prve časove na toplim grudima, usvajalo prve naznake života, postajalo snažno i smrtno. Široko, pljosnato, lice čuvalo je savršene oči, udaljene poput mračnih jezera iznad kojih poigravaju bledunjavi kapci. Žbunasti izdanci napuštali su teme na mestu gde uplakana majka ostavlja trag usana, dopuštajući da nežna uspavanka utihne.

Nije želela bolesno dete. Nije bila spremna. Podarila joj je život i uspavanku. Da li je dovoljno? Praznina u njenoj utrobi tiho je osuđivala, neizbrisiva i duboka.

***

Februarsko predvečerje 1972. godine iznedrilo je nesvakidašnju pojavu na prašnjavom prilazu zabačenog krajolika. Svetlost uličnog kandelabra milovala je siluetu stamene gospođe na čijim je šakama dete negodovalo, zastrašeno grimasom koja je počivala na glavi prosede starice. Namrštena gospođa netrpeljivo je ispitivala nepravilnosti na detinjem telu, ispuštajući siktav izdah koji je poprimao oblik guste magle na hladnom vazduhu. Preostala svetlost uličnog kandelabra škrto je obasjavala naziv institucije koja se raskošno prostirala iza žičane ograde. Plač je narušavao savršenu tišinu koja je parazitirala u ušima populacije sa druge strane žičanih barijera. Ubrzo je tišina iznova nastupila, zaglušujuća i snažna, zapečativši nesvakidašnju pojavu davnog februarskog predvečerja u zagrljaju treperavog kandelabra.

***

Glas, primitivno oruđe izražavanja, impregniran tanušnim notama, činio je srž njenog postojanja. Melodija je ispunjavala njenu unutrašnjost, isplivavala u najtežim životnim okolnostima, donoseći radost drugima. Posedovala je melodiju, ukrotila je tonove, dozvolila da njen talenat postane neizostavni deo ove institucije. Dvogodišnje dete, napušteno na pragu grimizne građevine, otrgnuto iz hladnog naručja bezličnog pijuna sa čijih je grudi ukrala kapi izdaje, postalo je deo velike porodice, zajednice koja je pružala utehu i osećaj pripadnosti. Reči su počivale duboko u njoj, poput davne i senovite uspomene na stvorenje koje joj je podarilo život, stvorenje koje je zaveštalo reči, stvorenje koje je nestalo, koje nije dovoljno želelo, stvorenje koje se nije borilo. Hladne, besane, noći bile su ispunjene toplinom njenog glasa, rečima koje su krasile puste hodnike i paviljone, spavaonice i bele krevete okovane rešetkama koje su odavale miris sveže farbe.

Pevala je u tešku, neprozirnu tamu, okovana mesečevim zracima koji su dolazili sa zvezdanog svoda. Izgovarala je reči i posmatrala njihova usnula lica, prevučena čudesnim emocijama.

„Ti satkan si sav od snova…“

***

Godine su prošle, neprimetno i podlo, kišne kapi plešu na licu umorne starice odnoseći jezive ožiljke i duboke brazde koje počivaju na obešenim obrazima. Srebrna kosa spušta se u siromašnim uvojcima do sićušnih ramena koja nose drhtavu glavu ispunjenu teškim uspomenama. Ulična svetiljka ispušta metalni zvuk, poput žice koja drhti u slobodnom prostoru, cvileći, zapomažući. Starica polaže šaku na olovni skelet i čvrsto sklapa oči, grči se i jezikom uklanja slanu suzu koja se sliva uz kišne kapi do ruba blede usne. Nesigurnim koracima napreduje i osluškuje tišinu koja obitava u pustom dvorištu. Ispred nje, na bliskom horizontu, prostire se široka građevina okovana prozorima, divovski kompleks koji je uzvratio hladan pogled ispunjen strepnjom. Bolna zamisao pojavila se na izgužvanom čelu, dete koje godinama unazad korača istom stazom predvođeno nepoznatom ženom, sitna šaka u kandžastom stisku, dvogodišnje telo u februarskoj izmaglici. Njenu reminiscenciju prekida zvuk koji dolazi sa omanje skulpture u betonskoj srži kompleksa, istovremeno oštar i tup. Plejada, jato sitnih mermernih krhotina, ispunjava vazduh lepljivom prašinom koja bi se uspinjala nozdrvama i zadavala glavobolju. Starac, ophrvan vremenom, klesao je oblik u mermeru, strpljivo izrađujući detalj koristeći se nenadmašnom veštinom. Devojčina glava, položena na dlanski svod, bila je oličenje lepote i gracilnosti. Gravura u postolju skulpture oduzela je dah iz staričinih grudi, poput snažnog udarca, crne rupe koja bi je izjedala iznutra.

Ti satkan si sav od snova… „neostvaren nežni san, a sudbina lutalica spustila te na moj dlan.“

Promuklim glasom starica je iznedrila poslednje stihove uspavanke, dopustivši da virtuozne šake otisnu preostale reči u mermerno postolje. Nasmejana lica, prevučena čudesnim emocijama, posmatrala su je sa visokih prozora, dirnuta melodijom koju su davno slušali u besanim noćima. Osmehnula se i vratila pogled na skulpturu svoje kćeri čvrsto verujući u to da joj je oprostila, jer je nakon dugih godina iznova došla u njen san i bila je savršena.

Autor: Marko Galić

Crteži: Marija Tankosić