17 sep TETOVIRANJE DUŠE

    Papir za preslikavanje crteža spreman. Boje poređane kako treba. Igle sterilne. Ja malo nerapoložen za rad. Šta da se radi. Nisam kandidat za udarničku značku, ali uvek završavm dogovoreno. I uvek uzimam novac unapred. Od nečega mora da se živi. Igrom slučaja, izabrao sam tetoviranje. Ili je ono izabralo mene? Ko će ga znati. Verovatno je imalo uticaja to što je moje društvo činila gomila išaranih zgubidana i devojaka sumnjivog morala. A lepo je majka lelekala, „završi sine fakultet i živi normalno“. Za fakultet sam je poslušao, ali za ovo drugo, nikako. Nisam imao novca za neki pristojniji prostor, a kamoli za legalno prijaviljivanje salona za tetoviranje. Instalirao sam se u sobi pokojne babe. Centralno mesto na zidu zauzimala je babina slika. Oko nje posteri sa crtežima, zmajevi, tribali, simboli, gole žene i raznorazne kerefeke i zajebancije. Ispod slike stolica i krevet za mušterije. Baba se sigurno prevrtala u grobu. Čulo se zvono. Vreme za malo rada i privređivanja.

– Ajde brate, otvaraj, žurim.

– Ja ne volim da žurim, Majk.

– Ne seri, nego jel si spremio crtež? Rekao si za danas.

– Sve po dogovoru, Mile.

– Majk, brate!

– Ok, Majk…  Ženska je spremna samo da odabereš mesto.

Majkovo pravo ime bilo je Milorad. Pizdeo je zbog toga. Pizdeo bi kada bi ga neko pozvao pravim imenom. Bio je bajker. Priznaćete, ime Milorad se baš i nije uklapalo u bajkerski fazon. Insistirao je da ga zovu Majk. Uvek isto obučen. Kožne pontalone, čizme, treger majica, kožni prsluk. Smrad sličan krdu bizona se podrazumevao. Brada, brkovi, i tetovaže. Gomile tetovaža. Nisam imao pojma gde da ubacim novu. I kada je uradim, neće se nešto posebno isticati u gomili ostalog šarenila. Svi su oni blesavi. Nema normalnog bajkera. Jednom mi je Milorad, pardon Majk, doveo nekog tipa kome sam radio tetovažu na glavi. Na potiljku. Majko mila, koliko je to krvarilo! A ovaj, ni da trepne. Ni da zakuka. Jok. Non-stop je kenjao nešto o slabom dovodu goriva na motoru.

– I, Majk, gde ćemo?

– Ajde ti predloži, brate.

– Pa…  Mogli bi da uguramo između ovih lobanja i plamenova. Taman bi

  izgledala kao da stoji na lobanji, a iznad nje se širi plamen.

– Može, brate, može, sviđa mi se. Počinji.

– 100 evra.

– Ti i tvoja pravila.

– 100 evra, Majk. Znaš dobro da se plaća unapred. Šta da radim ako nećeš da

  platiš posle? Da ti sečem ruku?

– Dobro, dobro ne počinji. Evo ti pare, jebale te pare.

Strpao sam novčanicu u džep i počeo. Prešao sam žiletom preko odabranog mesta, obrisao kožu, preslikao crtež, i uzeo mašinicu u ruke.

– Brate, nešto razmišljam – počeo je Majk.

– Nemoj, povredićeš se, hahaha.

– Ne seri, nego slušaj! Mogao bi da mi završiš neki posao.

– Kakav posao?

– Ovde kod tebe stalno svraćaju različiti ljudi… A i mirno je i tiho.

– Pa?

– Nikakva inspekcija ne može da ti dođe, ni murija isto. Mislio sam…

– Šta?

– Mogao bi da ti ostavim malo ove moje robe da ponudiš ljudima… Dao bih ti ja

  dobar procenat.

Zaćutao sam i prekinuo posao.

– Slušaj, Milorade!!! Nemoj da uzmem sad ovu mašinicu i da ti je olupam o glavu i

  dok si onesvešćen, da ti istetoviram nekog pedera umesto ove ženske, pa da te

  oni tvoji bajkeri posle ubiju!!! Svašta sam radio u životu, ali tako nisko neću

  pasti nikad!!!

– Dobro, dobro, šta se ljutiš… Uvek ti i tvoja pravda. Da si hteo da se učlaniš u

  stranku, sad bi predavo u školi, a ne radio ovo sranje…

– Ne izazivaj, Milorade!

– Zaboravi i da sam pomenuo.

Nastavio sam tetoviranje bez razgovora… Sat kasnije, konačno kraj.

– Gotovo je, Majk.

– Uh, kako je dobra – gledao se u ogledalu – Ženska i po. Prava bajkerka

  hahaha.

– Vidimo se, Majk.

– Izvini za ono…

– Vidimo se, Majk.

Pospremao sam sto i čekao sledeću mušteriju. Nisam znao ko je. Zvala je telefonom, pitala može li da dođe. Nisam bio u situaciji da odbijam mušterije. Nadao sam se samo da nije neki zlojeb. Zvono! Prvo što sam ugledao bile su štikle od jedno 15 centimetara. Zatim mini suknja, maksimalno kratka, i sise, ogromne sise, veličine fudbalske lopte. Kakva kurvetina! Sa vrata je počela da kenja kako me je jedva našla i kako mi treba velika svetleća reklama napolju. Išla mi je na kurac, a nije prošlo ni pola minuta.

– Izvoli, sedi.

– Jao, pa nećemo valjda ovde… Ko je ova žena na slici? Baš me čudno gleda.

– To je moja pokojna baba. U slobodno vreme se bavila crnom magijom.

– Stvarno?

– Babe mi.

Glupa plavuša. Napumpane sise i usta, izblajhana kosa, taze kvarcovana. To što nema ništa u glavi njoj nije problem. Sve svoje znanje verovatno je stekla gledajući debilne emisije i rijaliti programe na tv-u. Sigurno čita samo žutu štampu, i to naslove, da ne zamara oči sitnim slovima. Ali bitno je da ima majmuna koji sve to plaća.

– Šta ćemo?

– Jao, pa ne znam… Jel imaš neki katalog da pogledam?

Izvadio sam tri debele knjižetine i tresnuo njima o sto. Drži, dabogda ti oči ispale. Pola sata ih je prelistavala, za svaki simbol zapitkivala šta predstavlja.

– Jesi li odabrala nešto?

– Znaš, ništa mi se specijalno ne sviđa. Ja bih nešto što ističe moj personaliti.

Pao mi je mrak na oči. Razmišljao sam da je mlatnem čivilukom i istetoviram kurac po sred čela. Ipak, kurva bi mogla da pusti šiške i tako zakloni umetničko delo. Znači dva kurca! Na obrazima. Po jedan sa svake strane. Napucana kurvetina. Jao, Bože, šta li sam ti zgrešio?

– Šta misliš da napravimo jedno srce oivičeno ružama i da tvoje ime ispišemo

  ispod? – predložio sam najveću ljigavštinu.

– Ekstra, deluje baš kul!

– Ok, 150 evra.

– U redu je, možeš da počneš.

– Ne, prvo da platiš.

– E, pa neću. Šta ako mi se ne svidi? – podigla je nos – Prvo tetovaža, pa onda

  plaćanje.

  Mrak… Mrak… Mrak…Pucanje filma!

– Izlazi napolje.

– Molim?

– izlazi napolje kurvo jedna dok te nisam ubio!!!

– Ne možeš tako da pričaš sa mnom! Jel znaš ti ko je moj dečko? Ima da mu

  kažem da dođe da te prebije!!!

– Boli me kurac i za tebe i za tvog dečka!!! Izlazi napolje, pušikurko, da te ne bih

  opalio kurcem preko čela!!!

Izletela je besno i zalupila vratima. Jebem li ti sranje i ovakav život! Pripalio sam pljugu i pristavio kafu.

– Jel vidiš baba sa kakvim budalama ja imam posla? – počeo sam priču sa

  slikom.

Imam običaj da svakoga dana uz kafu popričam sa svojom pokojnom babom. Najbolji sagovornik. Nikada ne progovara, ne upada u reč, ne kenja, pažljivo sluša. Prava žena. Uvek je bila uz mene. Kada sam bežao iz škole, kada sam bežao iz vojske, kada sam slupao auto. Uvek.

Zvono. Opet zvono. Ko li je sad? Nemam ništa zakazano posle ludače. Na vratima je stajao čovek od nekih 60-tak godina. Možda i više. Penzioner sigurno.

– Dobar dan sinko.

– Dobar dan.

– Jel se ovde radi tetoviranje?

– Jeste.

– Jel slobodno?

Ne verujem. Čovek u tim godinama rešio da se tetovira.

– Naravno, izvolite.

Prešao je pogledom po prostoriji i seo u stolicu.

– Šta ste tačno hteli da istetovirate?

Skinuo je džemper i ostao u treger majici. Desnu ruku, krasio je nevešto istetoviran natpis JNA i godina služenja vojnog roka. Klasična matora tetovaža iz vojske.

– Vidiš, sinko, ja sam baš odavno bio u vojsci. I to smo svi tetovirali. Neki Albanac

  je bio sa nama u kasarni i svima to radio. E sad, ispod je trebao da bude

  tenk, ali kada sam ja došao na red, on dobije skraćenje vojnog roka i ode. Više

  od 40 godina je prošlo od tada. Osećam da neću još dugo, pa reko da završim

  započeto. Jel bi mogao da mi istetoviraš tenk ispod JNA i datuma?

– Nema problema gospodine. Spremiću crtež odmah.

– A koliko će da košta to? Ja nemam mnogo para. Penzije su male…

– Za vas, 20 evra.

– Može.

Pripremio sam crtež, preslikao ga na ruku. Počeli smo. Pričao je o vojsci, kako mu je to bio najbolji period u životu. Navikao se na disciplinu, rad i red, i od tada svako jutro ustaje u 6, radi proste vežbe, sluša ženu, pomaže. Tetovaža je dobro napredovala. Negde pred kraj, primetio sam čudan položaj druge ruke. Nije je pomerao zadnjih 5, 6 minuta. Pogledao sam ga u oči. Nije treptao! Opipao sam mu puls. Ništa! Jebote, ladno mi mušterija odape u stolici! Sve se do sada dešavalo, i da se onesveste, i da povraćaju, i da vrište, ali još uvek niko nije odapeo. Okrenuo sam 94.

– Hitna pomoć, izvolite.

– Mislim da mi je upravo nepoznat čovek preminuo u kući!

– Imei prezime?

– Kakvo bre ime i prezime!? Kažem vam da ne znam čoveka!!!

– Vaše ime i prezime.

– Ah, to… – dao sam svoje podatke i adresu.

– Stižemo za 15-ak minuta.

Spustio sam slušalicu i pogledao ga. Hm, 15 minuta. Uzeo sam mašinicu u ruke i nastavio. Završio sam tetovažu. Tenk se presijavao, spreman za napad, kao da je na bojnom polju. 20 evra koje mi je dao, izvadio sam i vratio u njegov džep od pantalona. Stao sam mirno i salutirao. Poslednji pozdrav, vojniče…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: weheartit.com