05 avg Telo je sećanje

Moje telo je nečija uspomena. Ove su ruke nečiji pobednički trofej nad životom. Telo je sećanje, ali ne samo ovog života.  U meni žive obrisi lica koje ne poznajem. Prelamaju se u grudima priče, prekretnice, gubici, pobede davnih dana. Udovi mi nose bol, ali i ljubav predaka. Ta ljubav me gura kroz život.

Verujem da, svaki put kada pokleknem, u meni provri krv mog trinaestogodišnjeg deda Mome koji je baš tad ostao bez oca. Osećam ga kao da mi kaže: „Preživeli smo mi i gore“. Preživela sam i gore, iako nisam bila sasvim ja, u ovom telu izdvojena.

Taj glas tela živčano tvrdi (takva je osoba i bio) da u mojim žilama pulsiraju teška  iskustva o kojima nemam uvida. Kada osećam sebe, osećam sve one koji su se borili za život… a koji su se onda izborili i za ovaj moj život. Tako jesam svoj deda koji se kao dečak tokom rata snalazi da prehrani svoju majku i tri sestre. On prodaje svoju košulju na crnoj pijaci. Ja sam njegov bol zbog smrti starije sestre, umrle od tuberkuloze. Preživljena sam bol porodice bez oca, iščupane iz korena, naseljene u Beograd. Impuls koji nikada nije prestao da se bori jer život je borba.

No, opet, kada god se osetim nemoćno, osetim se ljuto. Dođe mi da hitnem nešto na to glupo lice u ogledalu. Umesto ove paste za zube kao da vidim tanjire kako se razbijaju: to je opet moj deda. Sada svima mater psuje jer ne zna kako da se nosi sa boli. Tada vidim obrise nekog meni tuđeg lica.  „Život je i slabost“, osećam meni nepoznat glas „Moraš da odsediš svoj bol“.

O njoj sam samo slušala. Ovo su Kremna. Ovo su Zlatibor i Tara. Prababa u meni vidi ova brda, ovce i živi zime kojima se nikad ne nazire kraj. Majka sedmoro dece. Jedino žensko dete upravo je umrlo. Ja sam brežuljci kojima je hodala,  oblaci su u mojim očima, i beli kačamak koji se jede često iz jednog jedinog kazana. Beli oštar bol, takođe, dođe kad domaći poslovi usnu. Težak džak nesanice koji se trpi dugih noći. Strpljenja, vremena, vremena da bol prođe. Snaga slabosti.

Slutim onda da je telo mudrost kako savladati bol koji stvara život kada se otima i otkida unutrašnje porodične udove kroz rat, smrt, razdvajanje porodice. Nije li onda ono razumevanje za život koje vazda sazreva?

„Brate, koja sam budala!“, kažem glasno čisteću pastu sa stakla, „Mogla sam da slomim ogledalo!“. Čujem aplauz iz neke američke talk-show emisije. Nasmejala sam se. Deset bambija za mene..! Setih se Ivanke. O njoj su mi govorili kako je volela da se smeje. Po njoj sam dobila ime. Vidim sliku kako se sklanja, a sva od brašna, od udaraca pijanog pradede. „Budalo jedna!“, mogu je čuti kako se cereka dok se ovaj tetura da je dohvati. Vidim, mene su izmesili svi ti udarci i svi ti poljupci… uz bol koja se nepravedno nanosi na voljene. Da li u meni onda zri i jedno iskreno žaljenje svih onih lica koja su se ogrešila o one koje su voleli? Ne mislim da je ovo tek pesnička slika. Izdanak sam i zažaljenih odluka čiji se usamljeni bol budi na životnim prekretnicama, podsećajući me na prošle greške.

Telo je glina od žila u kojoj žive mnoga lica. Dokaz pobede predaka da se moglo onda kada se činilo da nije. Razumevanje da trpljenje ide podruku sa borbom. Otelotvorena ljubav mnogih koji me guraju u život. Njihova sam ispunjena nada u srećan život. Svi se oni pomaljaju i pojavljuju kroz mene dok ovo mislim i pišem. Svi su u meni dok sam zagledana u tajnu prošlosti. A opet…

Čudna je ta usamljenost kada dišeš hiljade boli, nada i otkucaja.

Ivana Vujić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Telo je sećanje“ posebno je izdvojena na konkursu „Priče o telu“).