04 nov Tašmajdanski džez

Tašmajdanski park mi je must-have-destinejšn ovih dana. Izvrtim sa kerom par krugova, pa sednem u “Šansu” na čaj. Kad se malo zagrejem, kradem deci ljuljaške. Kulturno im objasnim da moj ker mnogo voli da se ljulja u onim velikim ljuljaškama. Gledaju me par minuta zbunjeno, onda bace pogled na belu pufnu, razneže se i nekako siđu. Tada se nas dvoje zavalimo i gledamo u nebo. Nertko mu objašnjavam šta je jesen, zašto lišće opada i da golubovi uopšte nisu ukusni. Važno mi je da moj ker, iako ima pet meseci, zna ponešto o pravom životu. Život nije samo veliki jastuk i topla soba, jutarnja šetnja i jurcanje za kerušama.

Isti ritual smo imali i ovog jutra. Lažem, bilo je podne, samo sam htela da ispadnem fina u prethodnoj rečenici. Samo što je naš ritual prekinulo jedno ime – Vanesa. Elem, dok smo zavaljeni u ljuljašci, moj ker i ja, pričali o nekim strašno važnim stvarima, prišao nam je jedan dečak.

– Pa, Vanesa šta ima novo?

– Mislim da si me pomešao sa nekim – bila sam zbunjena.

– Nisam, Tijana, samo se šalim.

– Okej, je l’ ovo neka strašno loša skrivena kamera? – bila sam još više zbunjena.

– Ček, niko ti do sad nije rekao da ličiš na Vanesu Paradi iz mlađih dana? Samo bez onog razmaka između zuba.

– Niko. I niko me nije oslovio tuđim, pa onda pravim imenom. Sem, kad me je jednom neki nebitan lik nazvao imenom svoje bivše devojke. Zato je, valjda i postao nebitan lik.

– A, što si psu dala ime Radoje?

– Zbog goluba iz “Montevidea”. Kažu da po zanesenjaštvu podsećam na Božu Dunstera, pa se ime nekako samo nametnulo. Nego, odakle znaš kako se zovemo moj ker i ja?

– Čitam tvoje kolumne.

– Okej, je l’ nije problem da oćutim par minuta, dok ne smislim šta ću da ti kažem?

– Nikakav problem.

Ćutala sam i posmatrala dečaka kog definitivno vidim prvi put. Da ne uhodi devojčice i pse po parkovima i da me nije prepao, rekla bih da izgleda skroz normalno. Štaviše, sladak je. Zbunjeno sam piljila u njega i stvarno nisam želela da izgovorim onu tupavu rečenicu: “Izvini, je l’ se znamo?”

– Da ti skratim muke. Ja sam saksofonista iz tvoje priče. Znaš, onaj komšija što svira džez koji ti ne razumeš. Par puta si me spomenula. Komšinica Mara prati BlackSheep, pa mi je jedno jutro rekla da si pisala o meni. Ona ti je par puta napravila vanilice i krofne, a ti je nigde nisi ni provukla. Malo je uvređena zbog toga. Tako sam saznao za tebe.

– Sad me je sramota. Nisam htela da oskrnavim džez.

– Ma, kakvi! Lep je osećaj kad saznaš da si ušao u nečiju priču. Dobru priču. I da neko voli čak i tvoje greške.

– Da, greške mogu fino da zvuče. Nego, ne čujem te u poslednje vreme.

– Odselio sam se. Devojka i ja smo iznajmili veći stan. Navrati sa društvom na svirke, kad god želiš. Dodaću te na Fejsu.

– Znala sam da nisi umro i da te nisam izmislila!

Smejali smo se. Dodali smo se na Fejsu i onda smo se iskrali sa Taša. On u jednom pravcu, a ker i ja u drugom. Osećala sam zapršku u vazduhu i brujanje saksofona u ušima. Pogledala sam u Radoja i rekla mu: “Sledeće jeseni te upisujem u muzičku školu! Ima da sviraš džez!”

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Tijana Banović