Puno vremena je prošlo od kada sam se poslednji put usudila da reč stavim na papir. Sećam se da su „iz rukava“ navirale reči koje su, isprva sramežljivo, pa zatim detinje smelo, formirale meni veoma dragu misao kasnije pretočenu u uspomenu. Sada, skoro pet godina...
Sivo, sumorno jutro. Sunce se sramežljivo pomaljalo iza oblaka, tek ponekad, kao podsetnik namrštenim licima da svoje usne pretvore u krivu crtu. Optimisti su mu se nadali, pesimisti ga vraćali u posteljinu satkanu od oblaka. A ja? Ja sam bila jedan od optimista. Tih dana,...
"Dobro jutro Beograde!", bilo je prvo što sam toga jutra čula. Ali nije to bio onaj tanani glas koji sam, tih dana, neiscrpno priželjkivala. U tom trenutku, u mojoj glavi, Beograd nije bio tako svilen i svetao, već tmuran i gord. Grad zavejan belim pokrivačem...